Душан Ковачевић: Пишем само комаде и филмове о болу и неправди

Академик Душан Ковачевић председник је одбора Сајма књига који је јуче свечано отворила песникиња Милена Марковић. Ковачевић је и управник Звездара театра који обележава четири деценије постојања.

Чувени драмски писац истиче да је за њега увек драга чињеница да се Београдски сајам књига одржава после две године одлагања због корона вируса. Прошле године Сајам је имао скоро 200.000 посетилаца и више од 400 излагача.

Ковачевић је први пут на Сајам књига дошао са школом, у организованој посети, као ђак седмог или осмог разреда.

Од тог времена до данас, Сајам памтим као бајку, као неко мало чудо, зато што тамо стварно имате све могуће књиге и писаца којих одавно нема и савремених писаца. За мене је најузбудљивије кад одем на Сајам и видим колоне младих људи који оповргавају ону стару причу да се књиге не читају и да се само читају електронски медији. Тако да ни то није баш тачно.

Слоган 67. Међународног београдског сајма књига је Реч је слободна, да ли је заиста реч слободна?

Реч је нешто што је примарно. Са првом речју родитеља, па до последње речи ми се бавимо животом који је састављен од речи и реченица. Без слободне речи нема апсолутне слободе.

На Сајму се представљате и као писац. Објављена је пета књига Ваших драма, у којој се начази и најновија Удовица живог човека. Ваше драме игране су на чак 150 сцена широм света. Због чега је важно да се оне нађу на једном месту, у овој збирци драма?

Важно је утолико што те драме, кад сте поменули ову последњу, она је преведена на три језика, а нисам је скоро ни завршио. То је на основу старе славе, да тако кажем. Ја сам негде око 300 извођења у иностранству и преводиоци траже од вас нови комад, то иде као нека стара прича. Јако је битно да су драме добро штампане и да имате јако добре преводиоце. Преводилац значи исто толико као што ви пишете, може да буде боље и може да буде лошије. Ја сам гледао све и свашта, али ево, хвала Богу, прве драме су ми преведене пре скоро пола века.

Управо сте прославили 40 година Звездара театра. Шта је све стало у те четири деценије?

За 40 година смо доживели све и свашта, у правом смислу те речи. Било је великих усхићења, великих представа, сусрета са дивним глумцима. Било је и неуспеха, као у сваком послу. Најгори период, како за Звездару, тако и за целу земљу, било је бомбардовање када смо представе играли у подне и када је половином маја одлетео кров Звездари и онда смо почели да градимо ову зграду која сада постоји. Већ 20 година бавим се грађевином, могу да дипломирам на Грађевинском факултету. Између осталог. Све у свему, једно узбудљиво време са дивним, великим глумцима, пошто ми немамо стални ансамбл, радимо ад хок од представе до представе и ангажујемо тренутно најпопознатије и најбоље људе који и обележавају то име Звездаре.

Јубилеј Звездара театра сте прославили извођењем Вашег комада Удовица живог човека. Да кажемо нешто о том комаду и како човек може бити жив, а заправо мртав.

Код нас постоји онај леп народни израз „Он је за мене мртав човек, мада је жив“. Јесте мало апсурдно, ал‘ је тачно. Прича је о породичном насиљу и ономе што мене узнемирава. Ја пишем само комаде или снимам филмове који су прича о болу, о неправди.

Још једна сасвим другачија књига – „10 филмских прича“. Ту сте забележили сусрете и личности који су били значајни за ваше драме, филмове, серије.

Хтео сам да неке људе поменем и да не заборавим неке битне и важне догађаје у мом животу а везани су за стварање стварно озбиљних представа и филмова тако да је то прича о Бори Тодоровићу, Бати Стојковићу, Никити Михалкову, Роберту Редфорду. О свим тим људима са којима сам се вииђао, радио или је требало да радим. То је једна моја интимна прича о путовању по свету и сусретима са тим великим људима.

Када причамо о Вашим савременицима и о прошлости, чула сам да сте се некада ви писци, глумци и пријатељи, окупљали петком у Српској кафани и причали о литератури, филмовима, анегдотама. Како је то све изгледало?

То смо ми у једном тренутку назвали Породични ручак и онда смо петком у Српској кафани се састајали, отприлике нас десетак писаца, глумаца. То је онај сто са леве стране и данас има Зоранова столица са отисцима. Ту смо проводили дане, често наравно и ноћи. Причали смо углавном о свему што се догађа ново почевши од нових књига, представа, филмова и незаобилазна је била политика. Тај наш Породични ручак је трајао све док се чланови те велике породице нису преселили на неко друго место.

Ваш први комад Маратонци трче почасни круг написали сте на трећој години факултета. Рекли сте ми једном да је то заправо била нека врста борбе против страха. Да ли сте се и у каснијим комадима на тај начин борили против осећаја тескобе, страха који нас окружује?

Углавном јесам. Сад сам већ у годинама кад ништа не може да ми се деси. Кад сте млади онда имате велики страх. Тај страх сам проживео због неких раних болести, негде у том такозваном најлепшем добу имао сам проблем са тим страхом све док нисам написао „Маратонце“ као самоодбрану и онда сам се наругао целој тој причи и излечио сам се. Касније сам ту причу имао у „Сабирном центру“. То је вечита прича и заправо велика тајна; имате два велика знака питања – не знате одакле долазите и не знате где идете, а ово што знамо, то је пар минута.

Са толиким животним искуством како би гласио Ваш животни мото?

Гласио би: Радујте се сваком дану као да је цео живот.