Меги Смит, легенда британског глумишта, која се није плашила Лоренса Оливијеа

Меги Смит заиста јесте „национално благо“ Британије како ју је у реакцији на вест о смрти окарактерисао премијер Кир Стармер. 

Рођена је 1934. године у Илфорду у енглеској грофовији Есекс из брака шкотске секретарице и енглеског патолога, који су се упознали у возу на линији Лондон – Глазгов. 

Но, цело детињство и младост провешће у Оксфорду где је њен отац предавао на Универзитету. 

Позориште 

У идиличном универзитетском граду први пут ће са седамнаест година стати на позоришне даске у легендарном Оксфордском плејхаусу.

Било је то 1952. године и Меги Смит играла је Вајолу у Шекспировој Дванаестој ноћи и насловну улогу у Пепељузи.

 Четири године касније дебитоваће у мјузиклу Нова лица на Бродвеју. 

Десет година касније уз Дерека Џекобија, кога наша публика превасходно зна из Би-Би-Сијеве серије Ја, Клаудије и Мајкла Гамбона, са којим ће много деценија касније играти у филмском серијалу о дечаку – чаробњаку Харију Потеру, чини окосницу новог Краљевског националног театра, који је на ноге поставио сер Лоренс Оливије. 

Током осам година сарадње, Меги Смит и Лоренс Оливије нису били само колеге. 

Били су професионални ривали без длаке на језику. 

Пре девет година глумица је јавно потврдила да ју је на једној проби Оливије ошамарио. 

Ударац је није спречио да му на сваку опаску узврати истом мером. 

Меги Смит је чак шест пута номинована за најпрестижнију позоришну награду, која носи Оливијеово име. 

Два пута је номинована за најпрестижнију америчку награду за позоришну глуму – Тони. 1975. године за Приватне жовите Ноела Кауарда и 1979. године за Ноћ и дан Тома Стопарда. 

Тонија ће коначно и добити за насловну улогу у комаду Летис и Ловиџ 1990. године. 

Последњу позоришну улогу Брунхилде Помсел одиграла је пре пет година у комаду Немачки живот Кристофера Хамптона у Бриџ (Мост) театру у Лондону. 

Међутим, њена најупамћенија рола, ако се изузму легендарни наступи са Лоренсом Оливијеом, је Дах живота Дејвида Хера када је даске делила са својом пријатељицом и глумачком ривалком Џуди Денч.

Те 2002. године карта за ту представу, коју су сви звали не њеним именом, већ Две даме због две глумачке легенде, била је злата вредна. 

Меги Смит по ко зна који пут је показала да јој чак ни Џуди Денч није дорасла.

Филм

Две глумице одмериле су снаге и на филму 1985. године у продукцији Мерчанта и Ајворија Соба са погледом, која је лансирала Данијела Деја Луиса и Хелену Бонам Картер, а Меги Смит донела номинацију за Оскара за улогу Шарлот Бартлет.

У то време Меги Смит је већ поседовала две златне статуе америчке филмске академије.

Првог Оскара за главну женску улогу освојила је 1969. године за Најбоље године госпођице Џин Броуди, који се убраја у класике.

Најпрестижнију филмску награду у категорији споредне женске улоге добила је за комедију Калифорнијски апартман 1978. године.

Њена Дездемона уз Оливијевог Отела донела јој је 1965. године и прву номинацију за Оскара, док је последњу – четврту, укњижила тридесет седам година касније у Алтмановом остварењу Госфорд парк, које је окупило можда најјачи глумачки ансамбл у историји кинематографије.

Даунтонска опатија

Са сценаристом Госфорд парка Џулијаном Фелоузом поново ће сарађивати од 2010. до 2015. године на телевизијском мега-хиту Даунтонска опатија где је блистала у улози грофице-удове Вајолет Грантам.

Мало је познато да у Фелоузовом сценарију често није било текста уз име старе грофице Грантам.

Писало би само: „Меги Смит одговара …“

Искусни Фелоуз знао је да је Смит под‌једнако савршена у трагедијама и комедијама и да не може да напише ништа боље од онога што сама Меги Смит може да импровизује на лицу места.

Сама Меги Смит признала је никада није одгледала ни једну епизоду серије, која ју је устоличила као легенду међу млађом генерацијом.

Иако није била плаве крви, Меги Смит је била блиска са члановима британске краљевске породице.

Од краљице Елизабете Друге добила је титулу дејм за заслуге за културу још 1990. године.

Присуствовала је и крунисању краља Чарлса Трећег у Вестминстерској опатији.

Њене бројне добротворне активности донеле се стотине милиона фунти најугроженијима.

Хари Потер и професорка Мекгонагал

Многи ће Меги Смит памтити пре свега као професорку Мекгонагал, која је на челу куће Грифиндор школе за чаробњаке Хогвортс, бринула о дечаку-чаробњаку Харију Потеру и тиме обележила многа детињства.

Меги Смит признала је да воли када је деца препознају у самопослузи где би им у завереничком тону давала знак да је њен идентитет тајна, коју треба да чувају.

Филмска франшиза о Харију Потеру окупила је сам крем британском глумишта на челу са Ричардом Харисом и Аланом Рикманом.

Данијел Редклиф открио је да насловну улогу дугује саветима и подршци, коју му је као дечаку дала Меги Смит.

Приватни живот

Живот Меги Смит у ретким тренуцима када није радила био је заиста приватан.

Није волела помпу и гламур.

О својој каријери рекла је: „Идете у школу, желите да глумите, дипломирате глуму и глумите“.

Из првог брака са колегом Робертом Стивенсом има два сина – Криса Ларкина и Тобија Стивенса, који су пошли за примером родитеља.

Нису остварили каријере, који су родитељима донеле титуле сера и дејм – највиша државна одликовања у Британији, али се убрајају међу успешне глумце на Острву.

Осам година Меги Смит носила се са Стивенсоновим неверствима, депресијом, па чак и покушајем самоубиства.

После развода 1975. године, Меги Смит удала се за писца Алана Беверлија Кроса са којим је остала до његове смрти 1998. године и за којим је нескривено туговала.

Крос је нашој публици познат по сценарију за филм Дуги бродови, који је 1964. године сниман у Југославији.

Тврдило се да је био и један од непотписаних сценариста филмског класика Лоренс од Арабије Дејвида Лина са Питером О’Тулом у насловној улози.

Меги Смит преминула је у болници Кенсингтон и Челси, а за њом тугују синови, петоро унучади, али и цела Британија.

Њена каријера уједно је и историја британског и америчког позоришта, филма и телевизије.

Била је једна од првих глумица, коју су мушке колеге схватале озбиљно.

„Истина је да не трпим будале и да оне не трпе мене. Зато умем да одбрусим. И зато тако добро играм оштроумне старице“, рекла је у једном од ретких интервјуа глумица чији ће се  опус памтити много дуже од њених деведесет година.