Ејми Ваjнхаус – од музичке бунтовнице до Клуба 27

Опрости. Била сам грозна. Не желим да губиш време – тим речима је пре 13 година у лондонском студију „Еби Роуд“ Ејми Ванjхаус нервозно прекидала снимање дуета Body and Soul са легендарним америчким поп и џез певачем Тонијем Бенетом.

Испоставиће се да је Бенет у тим тренуцима схватао о каквом снажном музичком таленту је реч, али и колико је стидљива и несигурна контроверзна певачица, која је дрогом и алкохолом бацала у воду своја достигнућа.

„Ејми је имала дар. Била је природна, истинска џез певачица. А џез уметник не воли 50.000 људи у публици“, искрено је говорио Бенет, свега неколико месеци пре њене смрти, 23. јула 2011. године, што би могла да буде и најприближнија дијагноза енглеске кантауторке.

Додуше, Ејми, која је у тинејџерским годинама ушла у музички свет уз локалне џез бендовe, до тада је муњевито стекла светску славу и то уз само два студијска албума и неколико синглова. Чинило се, међутим, да јој је огромна медијска пажња била клетва, због које је врло брзо и потонула.

Први албум Frank из 2003. године, снимљен када је имала свега 19 година, носи назив по једном од њеним музичких узора Френку Синатри. Није постигао комерцијални успех, али је стекао култни статус.

Три године касније, други албум Back to Black трасирао је њен пут до музичког врха уз песме Rehab и You Know I‘m not Good. Освојио је пет Греми награда, постао је један од најпродаванијих у историји британске музичке сцене и пробио се на друго место на Билбордовој листи у САД. Широм света купљено је више од 16 милиона примерака.

„Добра само за певање“

Распон њеног гласа, технички импресиван, уз стил који је био мешавина соула, џеза и блуза, учинили су Ејми једном од најутицајних и највољенијих уметница своје генерације.

Са друге стране, бурне везе, алкохол, дрога – једном речју аутодеструкција, учланиће британску певачицу јеврејског порекла у неславни Клуб 27.

Чланови су му славни музичари који су преминули у 27. години, а постао је симбол губитака младих талената због дроге, алкохола, притиска славе и менталних проблема. Дакле, Ејми није била ни прва, нити последња из редова светских звезда која ће упасти у клопку болести зависности.

„Свој сам најгори непријатељ, знам шта желим, али сам понекад склона да направим погрешне изборе“, описивала је Ејми своје унутрашње борбе, које су често засењивале њену музику.

Годинама раније, судећи по одговору на питање новинара како ће се носити са притиском јавност, није била ни свесна шта све укључује јавни живот.

„Што ме више људи гледају, биће им све јасније да сам добра само за певање. Пустите ме на миру да то радим, ствараћу музику“, наивно је одговарала. Потом би смотала „џоинт“ у ве-цеу клуба, кикотом, спонтано и уз акустичну гитару изашла на сцену.

Лекари су после Ејмине смрти говорили да су комбинација алкохола, тешких дрога и поремећаја у исхрани утрли пут до њене сигурне и преране смрти.

Игнорисање булимије

Алекс, њен старији брат, указао је да Ејми нису убили дрога и алкохол, како су сви закључивали, већ булимија која је, навео је, сломила њено тело, уништила имунитет и довела до тога да тровање пићем буде разлог смрти.

Медији су, истовремено, сецирајући њен живот после смрти подизали свест о болестима зависности, о булимији су врло шкрто извештавали, а у филму Ејми (Amy) из 2015. године, који је освојио Оскара за најбоље документарно остварење, само се констатује да није лечила поремећаје исхране.

Даркус Бис, извршни директор издавачке куће „Ајланд рекордс“, ипак, открио је у документарцу да је Ејми, на паузи током снимања једне песме, за ручак појела огромну количину хране уз позамашан дезерт, те да је потом изашла на 45 минута и вратила се ошамућена.

„Менаџерка студија ме је позвала и рекла – ово мораш да видиш. Одвела ме је у женски ве-це. Све је било неуредно. Очито је умивала лице и брисала га о пешкире који су били на поду. Тада сам почео да схватам да нешто озбиљно није у реду“, присетио се Бис.

Џенис Вајнахус, Ејмина мајка, фармацеуткиња, такође признаје да није обраћала пажњу када јој је Ејми са 15 година рекла да има „одличну“ дијету, тако што поједе све што жели, а онда то поврати.

„Очито нисам довољно обраћала пажњу на то. Мислила сам да ће је проћи. Рекла је потом и Мичелу (оцу, прим. нов) за то. То је некако занемарио, није је схватао озбиљно. То је била булимија, а то не пролази“, рекла је Џенис.

Ејмини обожаваоци, пак, остају при ставу да је њен понор почео у тренутку када је 2005. године у једном замраченом лондонском бару угледала Блејка Филдера-Сивила, који ће је брзо упознати са шприцом и хероином, али који ће постати кључна фигура као инспирација за њене песме.

Блејк, таблоиди и одвикавање

Ејми и Блејк венчали су се 2007. године у Мајамију, а њихов брак је био турбулентан и кратак, завршен након две године, његовим одласком у затвор.

Блејк је 2013. године скрушено испричао да је о њеној смрти сазнао од затворских чувара, које је натерао да му је покажу вести са портала, јер је мислио да је реч о измишљотини.

„Показали су ми Би-Би-Си. Сломио сам се у том тренутку и нисам престајао да плачем – а онда су морали да ме врате у ћелију“, рекао је Блејк, који је је до данас остао најомраженија личност у очима Ејминих пратилаца.

Фотографије на којима Ејми, држећи се за Блејкову руку, размазане шминке, поцепане гардеробе, исцрпљено шета лондонским улицама, често су пунили насловне стране таблоида.

Контроверзни пар је покушавао да заједно остане на одвикању од дроге, иако их је лекар саветовао да лечење буде одвојено, па се рехабилитација завршавала њиховим уобичајеним бегом.

Песма Rehab, са препознатљивим и лако памтљивим рефреном, у којем Ејми каже „не, не и не“ одвикавању, постајала је тако све слушанија. Данас, 18 година касније, песма има више од 300 милиона прегледа на Јутјубу.

Ухођења папараца и занемаривање ближњих

Сензационално и негативно извештавање, те неконтролисана ухођења папараца, дубоко су узнемиравали Ејмину крхку личност.

Иако је 2009. године медије добила на суду због кршења приватности и узнемиравања, ништа од тога није стало, па је Ејми дословце узимала ствар у своје руке – насрћући на фоторепортере, што је само појачавало већ лошу слику о њој.

„Пијана, разуздана, пропала“, били су ударни наслови таблоида уз Ејмине фотографије у врло компромитујућим ситуацијама. „Јесте ли видели Ејми у новинама, Боже. Изгледала је као на постеру за спасавање занемарених коња“, грубо се нашалио један британски сатиричар.

И не само то, у документарном филму, види се да су је искоришћавали и менаџери и ближњи. Медијски извештаји су сугерисали да су се чланови породице  бавили њеним проблемима само онда када је требало да се финансијски окористе.

Отац Мич, таксиста, за чијом блискошћу је чезнула Ејми, тако је на пример снимао ексклузиван филм док је приватно боравила на карипском острву Света Луција.

Мич, који се током њеног детињства развео од мајке Џенис је, међутим, љутито одговарао да је документарац „изврнуо“ истину.

Отказивање турнеје после фијаска у Београду

Ејми је последњи пут наступила 18. јуна 2011. године у Београду, месец дана пре него што ће је Ендру Морис, телохранитељ пронаћи без знакова живота у кревету у њеном стану у Лондону.

Београдски наступ је требало да означи њен велики повратак, али је постао управо супротно – појавила се на бини у зелено-црној хаљини са принтом бамбуса, са сат времена закашњења.

Публика је уместо уживању у хитовима, разочарано присуствовала мучним сценама њеног тетурања и мрмљања речи песама, док је њен менаџмент отказао европски део турнеје до њеног оздрављења.

Ејми је чини се, таквим наступом на концерту, дала отказ свету музике, у дивљем и бунтовном перформансу, што је извиждала и светска и српска публика.

И даље је остало питање ко је Ејми, с обзиром на то да смо пред камерама видели сва њена лица – и жртве и уметнице и скитнице.

Данас у вестима, уместо да слушамо најновија дела, можемо да читамо како се њене хаљине распродају на аукцијама, као и годишња одавања почасти, уз понеку сузу и цвет крај споменика високог 160 центиметара у Кемдену.

На иницијативу њене породице, основана је „Фондација Ејми Вајнхаус“ да би се сачувало њено наслеђе, али и подржали млади који се боре против болести зависности. 

Последњи филм Back to Black из 2024. године затворио је круг о тужном животу једне сићушне жене, која је оставила неизбрисив утицај на поп музику.