Жене које су обележиле живот Вука Стефановића Караџића

Наш највећи лингвиста и реформатор српског језика, човек који је неуморно сакупљао народне умотворине и написао први речник народног српског језика, имао је, осим оне праве, животне љубави и једну младалачку, велику и незаборавну.

Како наводи Сања Ђаковић, ауторка туре „Љубавна шетња Београдом“, Вук Стефановић Караџић је своју прву љубав, младалачку, упознао у свом родном Тршићу. Њено име је било Ружа и причало се да су се њих двоје толико често виђали, сусретали, дружили да су њен отац Тодор и Вуков отац Стефан почели већ да размишљају како ће породице да се ороде.

„Но, у тој њиховој намери спречила их је наша историја. Са почетком Првог српског устанка, Вук као писмен у то доба, постаје прво писар код Ђорђа Ћурчије, а након тога и код Јакова Ненадовића. Током Првог српског устанка он је имао различите задатке, био по различитим местима по Србији и тада је дошла и та његова болест са ногом, па је чак стигао и до Будима и до Пеште тражећи лека својој нози“, додаје Ћаковићева.

Пошто су му лекари рекли да стање његове ноге неће моћи да се поправи, највише због осећаја стида Вук се више није враћао у Тршић јер није желео да га његова Ружа види таквог са штулом, ћопавог, како је сам говорио.

Ружа је Вука чекала и дуго туго туговала за њим, а онда се удала за Милутина Добрилића, угледног трговца из Тршића. Не знамо да ли је заборавила Вука, али он њу није.

„Два сина Ружина која је она добила у браку су стасавала у доба Карађорђевићеваца и када се Кнез Милош вратио у Србију, разрачунавао се са свима који су били против њега и ту су негде под Милошев бес дошли и синови Вукове Руже. И Вук је, иако није био у баш добрим односима са Милошем Обреновићем, заложио свој ауторитет да њене синове извуче из Србије и преведе у Аустрију“, наводи Сања Ђаковић.

Вук се, 1813. настањује у Бечу. Изнајмљује станчић у радничком крају и недуго затим, упознаје, тада петнаестогодишњу кћерку станодавца, Ану Марију Краус.

„Врло смело, врло брзо по упознавању, нека три месеца, Вук Ана Марији пише једно писмо где јој врло смело каже: 'Ви, моја Ви, да ли бисте били моја Ви?‘. Године 1818. њих се двоје венчавају у католичкој цркви Св. Рока у Бечу и кум на венчању им је био Јернеј Копитар. Занимљиво је да Лукијан Мушицки тада пише Вуку, иначе су се знали још из Сремских Карловаца, и каже, условно речено, мало га и кори поводом тог брака и каже: 'Да, Немице се могу љубити, али у тај слатки ланац брака се мора ући само са Српкињом'.“

Да баш и није тако, доказаће тај брак који је трајао 46 година. Ана Марија је била одана супруга која је имала разумевања за Вуково често одсуствовање од куће зарад истраживачког рада. Брижна мајка која је бринула о деци и изузетно јака жена, јер је од њих тринаесторо колико је родила, само двоје надживело родитеље – Мина и Димитрије.

„Вук Стефановић Караџић је својој најстаријој кћерки дао име Ружа. Да ли то има везе са његовом првом љубављу или не, просто не знамо, али је чудна коинциденција“, наглашава Сања Ђаковић, ауторка туре „Љубавна шетња Београдом“.

Вук је преминуо фебруара месеца 1864. године у Бечу и данас почива са леве стране главог улаза у Саборну цркву. Ана Марија Краус га је надживела неких 12 година и сахрањена је на Централном гробљу у Бечу. На Вуковој сахрани у Бечу примећена су и два висока, стасита момка која су дошла са цвећем на Вукову сахрану. Многи су се питали ко су та два момка, а онда се испоставило да су то Ружини синови који нису заборавили добро дело Вука Стефановића Караџића.

На неки начин, то је уједно био и дух једне старе љубави који се појавио последњи пут, на испрћају у вечност.