Александар Срећковић Кубура: О „техно“ Нушићу, дисциплини и виноградарству као уметности
У Народном позоришту недавно је премијерно приказана представа „Мистер Долар“, по тексту Бранислава Нушића у режији Милоша Лолића, а један од главних глумаца ове представе је познати глумац Александар Срећковић Кубура.
Уз Јутарњу кафу, глумац Александар Срећковић Кубура причао је о главној улози у Нушићевој представи, о виноградарству, дисциплини као императиву… Истакао је да је било баш добро, узбудљиво, и да мисли да је аплауз био буран.
„Публика је, сигуран сам, била мало изненађена том врстом читања Нушића, али позитивно. Редитељ Милош Лолић, с којим сам први пут радио, јесте један врло занимљив, специфичан и онако импресиван редитељ, који уме да извуче апсолутно најбоље из глумца у концепту којим је он обојио представу.“
– Једно модерно, али и необично читање и све је врло узбудљиво, много музике током целе представе. Публика је, колико видим, врло задовољна, некима је требало мало да се навикну на ту врсту визуелног читања и уопште концепта самог Нушића, али мислим да смо један од Нушићевих текстова који је најређе игран, показали његове потенцијале и да смо га ставили у службу онога што смо хтели.
Током представе чује се техно музика, како се ова врста музике слаже са Нушићевим делом?
– То је звук савремених генерација. На моју жалост, ја мислим да је рокенрол много боља музика, али ово јесте звук младе генерације. Представа је смештена у један ВИП клуб који је западног типа, не као овде, неког белинског типа рецимо. Специфични су ти ликови и реплике у том окружењу.
Оно што је било јако занимљиво, што је било разлог зашто сам хтео уопште да радим – што ми говоримо интегрални Нушићев текст. Апсолутно је стриктно вођено рачуна на томе да се говори тачно текст, како га је написао Нушић.
И онда тај сукоб интегралног Нушићевог говора и тих околности које су врло савремене је ужасно занимљив. То Милош зове трење и то трење је било нешто на чему смо највише радили, да ликови буду некако савремени, али да не изневере оно што је написао Нушић. И зато је процес био и тежак поред тога што је био леп и забаван, али мислим да смо успели.
Наши гледаоци су недавно имали прилику да те гледају у репризи серије „Лако је Ралету“, како ти сад са ове дистанце изгледа та серија?
– Мени је забавно, тада сам био много дебљи, драго ми је што се та промена десила да више нисам тако дебео. Има доста епизода које су много забавне. Завршио сам премијеру пре недељу дана и сад ћу мало да се одмарам и да се бавим својим другим занимањима.
Идем у село у Ратину код Краљева, где кум и ја имамо винограде. Спремаћемо бербе за пролеће, нешто за сејање, нешто се орезује, нешто се везује и чекамо нову годину да видимо каква ће бити. Прошла нам се није баш насмејала, надамо се да ће ове године бити боље.
Колико је и узгајање вина твоја уметност?
– Јутрос сам гледао неки део интервјуа Буковског, где он каже да стил објашњава све, а да уметност могу бити и обичне свари које радимо са стилом. То је тада врхунска уметност.
Све што се ради са стилом, може бити уметност. Сматрам да је прављање вина такође врста уметности, да је прављање ракије врста уметности, да је уопште бављање својим животом на начин на који ти лично живиш, без обзира на то шта околина мисли, да је то такође врста уметности.
Са таквим различитим искуствима како би гласио твој животни мото?
– Радим на себи, на свом млађем сину, на дисциплини и све више схватам колико је дисциплина важна.
Само дисциплина пре свега има важна у животу, да би се било шта постигло, пре свега то да будеш човек, онакав човек какав си сањао као дете да будеш. Цитат боксера Тајсона гласи:
„Дисциплина је када радиш ствари које мрзиш онако као да их волиш највише на свету.“
Коментари