Миодраг Радоњић пуним гасом без дублера у тркачком „југу“

Са глумцем Миодрагом Радоњићем, једним од главних јунака филма Прва класа – Пун гас, који ће ускоро стићи у наше биоскопе, нашли смо се на Ушћу, где је и сниман велики део ове саге о брзини, аутомобилима, адреналину.

Реч је о тркама легендарних југића, а једним од њих је Радоњић требало да стигне на снимање, али због кише то није било могуће. Ипак ту је чувени фића који је био симбол трке Национална класа.

Уз јутарњу кафу питамо га како је текло снимање филма пуног брзине и адреналина, у којој су главни јунаци два ривала на тркачкој стази Беба и Немац.

У питању је ривалство које, с једне стране постаје нездраво и бива нездраво, да би некако превазишли своје изазове јунаци и да би можда дошли до једног здравог ривалства. У питању су трке југићима, они су чланови истог тркачког клуба, међутим само један најбољи возач Србије може да добије уговор да оде на европско такмичање GT3.

Реч је о тркама југића, дакле југоаутомобила. Како те трке изгледају у Вашем филму, како сте снимали те сцене?

Ти југићи, колико ја знам, нису регистровани за вожњу по граду, тако да чини ми се да се сећам да су неки долазили на шлепу, јер су то искључиво тркачки југићи, они служе за тркe. Наша класа коју ми возимо је прва класа која има ваљда преко 1.000 кубика снагу мотора, тако да то су у суштини јаки аутомобили, јаке машине. Мени је било стварно доста инспиративно и избудљиво да возим то с обзиром на то да ми нисмо имали много дублере, заправо скоро уопште. Највише смо возили сами и заиста је онако један баш специфичан адреналински осећај кад се вежеш оним каишевима. То су озбиљно стартни мотори, нарочито узимајући у обзир да је то један лаган ауто, југо не знам да ли има 600-700 килограма, тако да што би рекли – лети.

Да ли је било страха?

Не бих рекао страха, али једне велике обазривости, јер смо имали некад и индикације од стране режије да се негде онако мало додирнемо као што се то и дешава у тркама, али није било никаквих потреба за неким екстремнијим ситуацијама.

Филм није само о тркама, то је прича и о љубави, пријатељству.

Пре свега мислимо да ћемо моћи да видимо један духовит филм, једну бајковиту комедију. То би по мом мишљењу био неки стил односно жанр овог филма, има благу ту стилизацију. Један филм који је доста топао, после кога верујем да ће већина публике носити неку врсту радости, то неко осећање кад изађу из биоскопа, јер је јако растерећујућ, весео филм који има и неке своје драмске моменте и мелодрамске, тако да је једна онако заправо топла људска прича пре свега.

Филм је на неки начин и омаж чувеном филмском остворењу Национална класа. У ком домену и како то све изгледа, које су сличности, а које разлике?

Свакако тема аутомобилизам и трке аутомобилима су већ једна велика сличност. Оно што је чињеница да је „Национална класа“ један култни, легендарни филм који је аутентично уметничко дело и заправо нема никакве везе овај наш филм са „Националном класом“ у том смислу. Када се каже омаж, то се подразумева да некако испоштујете те неке ситнице које више из поштовања ка тако једном великом филму, као што је, не знам, можда неки поступак који је нек урадио у филму, неке колеге су то радиле, или тако нека ситница кад рецимо, не знам, Оливера Марковић каже Гаги Николићу 'Немој да јурцаш, вози полако', па онда неку сличну реплику каже Олга Одановић која игра мајку Радету Ћосићу.

Да ли приватно волите адреналин? Чиме се бавите? Да ли возите брза кола? Да ли имате неки спорт који преферирате?

У принципу, приватно волим роњење на дах, али сад неко би рекао то је адреналински спорт, па и није баш, није оно сад скакање, не знам, из падобрана, али свакако волим да будем у некој активности.

Како би гласио Ваш животни мото?

Бити свој.

Овој филмски спектакол о брзини, страсти и љубави премјерно ће бити приказан 15. октобра, а на репертоару биоскопа широм земље наћи ће се од 17. октобра.