Глумица Јелена Гавриловић отворено о свом највећем животном стресу

Јелена Гавриловић је као највећи животни стрес доживела смрт оца и о томе је отворено говорила у РТС Ординацији.

„Када сам желела да причам на ову тему, морала сам да се дотакнем короне, зато што свако је изгубио некога за време короне или неко познаје некога ко је изгубио некога. Заиста, како то у нашем народу кажу – како глуп начин да се умре. Ја се никада нећу опоравити од тога, сигурно, од тог начина. Негде сам научила да живим са тим и то је сасвим нормално, некако се човек опрости и зна да ће доћи тај тренутак, али ја нисам, искрено, била спремна“, рекла је глумица.

Говорећи о здравственом стању свог оца Јелена Гавриловић навела је да је било више хроничних болести које су заједно са короном биле ризичне: „Морам да признам, да будем баш искрена, тата мој кад је стављен на респиратор, ми смо то крили од маме, било је јако тешко, нисмо желели да је припремамо за нешто што нисмо ни ми знали какав ће исход бити. Ми нисмо веровали, заиста смо мислили да ће све бити како треба. Човек увек жели да се нада и да верује, али, просто, тата је боловао, имао је више хроничних болести, које тако заједно удружене нису баш давале неки оптимистичан резултат“.

Присетила се како је њена другарица из детињства, ноћ пред смрт њеног оца, била на замени у Болници „Драгиша Мишовић“ и уместо ње је отишла да га загрли пошто она није могла. Присећајући се тога заплакала је и схватила да су ти стерсни догађаји донели и љубав и подршку других људи којима је захвална. Отворено је признала и да је потражила стручну помоћ и обратила се психологу.

„Тај разговор ми је помогао да отпустим неке ствари. Увек остану неке реченице које су недоречене, неке ствари које ниси изрекао. Кажем, ето волела бих да сам имала прилику, можда, да још нешто кажем“, присећала се Јелена и поново заплакала.

„Хтела сам да га питам за један потез у шаху, али једног дана сигурно. Уосталом, тако неке глупе, неке потпуно безначајне ствари које су свакодневне“, открила је Јелена.

Психолог поставља питања која не знамо сами себе да питамо

„Оно што је мени било важно је да је психолог мене пустио да испричам све што сам ја желела да кажем, чак и оно што ме није питао“, нагласила је позната уметница и додала да се окупирала послом и много радила како би превазишла стрес.

„Не знам колико је то добро, кажу да је добро, кажу да није, онда када се умириш и када дођеш у тренутак када ти је све како треба, то те само као талас, који изненада на тебе дође. Не може се побећи од стреса, мораш наћи механизам. Мислим да је прихватање једини начин ослобађања и то је оно што је неопходно. Стрес је оно што ти се тренутно догоди, све касније је последица тог стреса“, објаснила је Јелена.

Први породични празник без тате

Празници су један од окидача, то је заправо, истиче глумица, најтеже за породицу – Нове године, Божић.

„То је тешко, али онда, као што је у животу природна смена, тако смо и ми добили принову у кући, мој брат је добио сина и онда се то домаћинско место попунило и лакше подносимо. Ти први празници су били јако тешки, то је за све људе лично који су прошли неки губитак. Увек ти фали, шта би он рекао, па шта бисмо ми сад сви заједно. Тако живећи наш свакодневни живот, стварно не ценимо, сваког члана треба понаособ ценити, проводити време са родитељима. Љубав се, нажалост, код нас подразумева, а није тако“, поручила је Јелена Гавриловић.

О томе како превазићи тугу и стрес због смрти родитеља говорила је гошћа РТС Ординације, психолошкиња Марија Петровић.

„Када се деси неки губитак, та прва фаза јесте фаза залеђености и шока и у тој фази мислим да, у ствари, већина људи није ни сигурна шта осећа, зато што се ту деси нека збрка свих могућих емоција, страха, туге, љутње, преиспитивања и тако даље. Људи генерално имају тешкоћу да препознају своје емоције и то нам се свима дешава, не само у брзини живота са којим се данас суочавамо, него, мислим да је то било и раније. Раније су нам емоције биле и забрањене, па је било Немој да плачеш или Немој да се понашаш тако, Буди јак и тако даље. Тако да ми у ствари научимо да живимо са тим да су емоције некако забрањене и када их осетимо, ми их некако замрзнемо, склонимо са стране и затрпамо неким другим стварима да би нам било лакше да се са тим носимо“, објаснила је психолошкиња и психотерапеуткиња Марија Петровић и додала та фаза шока траје неколико дана, код неких људи и неколико сати до неколико недеља.

Које фазе још постоје и како их превазићи?

„Једна од фаза је та нека љутња, она се некад меша са нечим што се зове и фаза преиспитивања. Тада у тој љутњи ми се питамо то да ли је он могао раније да се обрати, што није пазио“, истакла је Петровићева.

„То је класична фаза: да ли сам тату на време одвела у болницу, да су му дали тај лек, да ли би он можда, ми смо му дали анитбиотик, иако не знам ништа о томе. То је, стварно, зачарани круг“, рекла је Јелена и додала да је потребно да ти неко каже да си учинио све што си могао како би се то преиспитивање зауставило.

Трећа фаза туговања

„Следи фаза реорганизације, након те љутње прво иде фаза неког стварног туговања, када се у ствари склоне сви ти механизми, ми се тада заиста суочимо са тим шта смо изгубили, а онда након те фазе, која у суштини најдуже траје и она се у суштини преплиће доста са свим другим фазама, требало би да дође до фазе реорганизације, односно прихватања тог губитка. Ми кажемо када не дође до те фазе или када ове претходне фазе превише дуго трају, онда би стварно требало да се јави неком стручном лицу“, објаснила је психолошкиња и психотерапеуткиња.

Према њеним речима, ако после годину дана неко бива врло очигледно фиксиран за неку од тих фаза значи да се жаловање одвија на неки већ, како бисмо рекли, патолошки начин.

„Постоје људи који годинама разговарају са умрлицом, људи који неће да помере ништа, то је океј да траје у неком почетку, у тим почетним фазама, али ако то предуго траје, онда заправо та особа себи не дозвољава да настави да живи, него остављена заглављена тамо где је она особа која је преминула, некако верујући у то да једино лојалношћу у застављању свог живота може да покаже колико је заправо воли и колико му је привржена“, објаснила је психолошкиња и психотерапеуткиња Марија Петровић.

Када премине неко кога много волимо, а нисмо са њим рашчистили односе, како истиче Петровићева, неки „чворови“ су мало чвршћи и тада би требало да се јавимо неком стручном лицу и да разговарамо на ту тему.

„Ми имамо и неке конкретне технике, које ја ипак не препоручујем – не радите то сами код куће, зато што ја често кажем и у психотерапији, ми неке теме када отворимо, ми имамо начине како да их затворимо“, објаснила је гошћа РТС Ординације.

Неке од техника за савладавање недеоречених емоција подразумевају разговор, писање писама, одлазак на гробље.

„Неким делом то јесте нешто што се у психотерапији у неком смислу препоручује као техника, али то је управо ово о чему говорим, ми ни у психотерапији не кажемо ниоткуда, на првој сеанси – идите на гробље, па поразговарајте тамо, јер после тога неко може да упадне у дубљу фазу туговања или у дубљу фазу кривице и да са таквог неког места не пожели да се опет обрати психотерапеуту, а да онда направимо можда већу штету, него корист“, истакла је психотерапеуткиња.

Према њеним речима, и те теме разговора на гробљу, писања писма или играња некаквих улога, нама се то свакако дешава у глави, ми о томе размишљамо, али као техника није препоручљиво да то људи раде сами.

Препорука је да се људи што пре врате у своје животне токове чак и када је то тешко, закључила је психолошкиња и психотерапеуткиња Марија Петровић.