Преминуо књижевник Давид Албахари
Давид Албахари, писац и преводилац, један од најзначајнијих савремених домаћих књижевника, преминуо је у 76. години.
Давид Албахари је прву књигу, збирку прича Породично време, објавио је 1973. године. Објавио тринаест књига прича и четрнаест романа, као и пет књига есеја.
За књигу прича Опис смрти (1982) добио је Андрићеву награду, а за књигу прича Пелерина (1993) награде Станислав Винавер и Бранко Ћопић.
Роман Мамац добио је Нинову награду за најбољи роман 1996. године, Награду Народне библиотеке Србије, те награде Балканика и Мост Берлин.
Роман Пијавице награђен је Наградом града Београда (2006).
Превео је велики број књига, прича, песама и есеја многих америчких, британских, аустралијских и канадских писаца, укључујући Сола Белоуа, Владимира Набокова, Маргарет Етвуд, Исака Башевиса Сингера и Томаса Пинчона.
Превео је и драмске текстове Сема Шепарда, Керил Черчил, Саре Кејн и Џејсона Шермана. У периоду између 1973. и 1994. године радио је у редакцијама више часописа и издавачких кућа – Видици, Књижевна реч, Писмо, Културе Истока, Политика, Мезуза, едиција Прва књига Матице српске.
У периоду између 1973. и 1994. године радио је у редакцијама више београдских и новосадских часописа и издавачких кућа.
Албахари је у Загребу студирао енглеску књижевност и језик. У књижевним круговима је постао популаран четвртом књигом Опис смрти, за коју је добио Андрићеву награду.
Године 1991. постао је председник Савеза јеврејских општина Југославије, а радио је и на евакуацији јеврејског становништва из Сарајева.
Био је члан ван радног састава Српске академије наука и уметности при Одељењу језика и књижевности од 2. новембра 2006. године.
Писац је прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтева не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих дела. Упркос томе, он је током свог готово тридесетогодишњег постојања у српској литератури стекао не само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца.
Критика је од самог почетка прихватила Албахаријево стваралаштво уз изузетно похвалне оцене, почев од најранијих приказа прве збирке, када је Богдан А. Поповић закључио у приказу Породичног времена да је приповедачка полазишна позиција „за даровитог младог писца... од непроцењиве вредности”, па све до скорашњег суда Васе Павковића да је само питање времена „када ће свет препознати великог писца српског језика”.
Албахаријева остварења превођена су на франсцуски, немачки, енглески, хебрејски, пољски, италијански, македонски, словеначки, албански, словачки, мађарски језик.
Свака нова књига Давида Албахарија представља за нашу књижевност прави догађај јер је у себи носила ексклузивност повезивања домаће литературе са светском књижевном баштином.
Од 1994. године живео је у Калгарију, у Канади, а желео је да се по пензионисању пресели у Земун, шета уз Дунав и игра шах.
Коментари