Редитељ коме је животни мото био „Увек испочетка“ – 15 година од одласка Александра Ђорђевића

Као редитеља моје награђене драме, Љуба Радичевић ми је доделио Александра Ђорђевића, коме се текст веома допао. Љубитељ „малих прича“, непогрешиво је осетио емоцију сусрета очева са својом „разведеном“ децом онда, када је све завршено, а малишан се нада да ће поново све бити по старом...

Састали смо се у „кавезу“ Играног програма и мало попричали... И данас црвеним, када се сетим тог „блама“ – ја сам, надобудни блента, питала Ацу, да ли му је ово прва драма коју режира, бојећи се да сам добила шкарт, коме не дају ништа друго да ради, до младалачких првих покушаја!...

Учитеља, који је обележио читав „мој живот у уметности“, што рекао Станиславски, који се управо био вратио из Холивуда, са првом наградом за Чеп који не пропушта воду, од кога сам научила готово све што сам касније практиковала и предавала својим студентима драматургије, ништа се не распитујући, ја сам багателисала!

Сви који су знали Ацу, строгог и осветољубивог, погађају како се то завршило – десет дугих година сам била у „епитимији“, изопштењу, текст се није реализовао, Аца са мном није комуницирао... После смо, не памтим како, успоставили „дипломатске односе“, он је режирао, како само он зна, моју драму, милион пута репризирану, и ја сам остала његов стални драматург на многим тв серијама, тв драмама, филмовима, позоришним представама...

Као круна свега, Аца је режирао моју монодраму Повратак краљице Марије Карађорђевић, коју тумачи дивна Љиљана Стјепановић, ево већ тридесет година, око 500 пута! У драмском програму РТС-а, где сам била уредница, снимили смо ову представу као тв филм, у режији младе редитељке РТС-а, Андрее Аде Лазић...

Крајем априла, навршило се петнаест година од смрти Александра Ђорђевића, кога сам ја увек, признајем, звала проказаним именом – „шефе“. У нашем заједничком раду, који је трајао двадесетак година, у току снимања мамутских тв серија, тв драма, блиско смо сарађивали на сценарију, покушавајући да од њега створимо аутентичан живот.

„Овде осећам кад је сценарио добар за снимање“, говорио је „шеф“, показујући испод колена. „Ту ме пресече!“...

Затим смо „харали“ српским сценама са неколико лудо популарних комедија британског глумца Реја Кунија, за које је Аца у Јагодини награђен читавим кокошарником „Златних ћурана“. Мој задатак је био да „посрбим“ те британске текстове, да их пребацим на домаћи терен, на наша имена, нарави и топониме. Играју се и данас, без прекида. 2015. године, на десетогодишњицу смрти маестра, у Шабачком позоришту, одакле смо кренули у олују играња Кунијевих комедија, поставили смо најновији текст Реја и Мајкла Кунија, Том, Дик и Хари, који је редитељка Ада Лазић, која је, стицајем околности, мог „шефа“ познавала од малена, посветила Александру Ђорђевићу.

Ове године, у РТС Издаваштву, захваљујући изузетном Драгану Инђићу, појавиће се моја књига о Александру Ђорђевићу, под насловом који јој је он сам завештао, Увек испочетка. То је симболика Ациних вечитих почетака, његових многобројних ризичних промена, које су наступале увек, када би осетио да је потпуно освојио неки медиј, или посао, и пожелео да проба нешто ново.

У последњој години његовог живота, позвао ме је и питао, да ли бих хтела да забележим нека његова сећања, да би остало сведочење, пре свега, Првог века Телевизије Београд. „Ако је Бекет могао да буде Џојсов секретар“, рекла сам, „и ја ћу са радошћу да будем твој!“...

У његовом стану, снимили смо, на магнетофонским тракама, четрнаест сати његових сећања, од најранијих дана, живота са мајком Јеленом и братом Зораном (касније кардиологом на ВМА), пробоја Сремског фронта, у коме је рањен, чиновниковања у Југословенском драмском позоришту, студија режије у класи Хуга Клајн на Позоришној академији, девет сезона у Народном позоришту у Нишу, једанаест тв серија у РТС, много тв драма, филмова, позоришних представа...

Какав је то живот био! Пред мојим очима се отворио читав један бајковити свет, у коме је било могућно радити и напредовати, притом живети лепо, часно и спортски (Аца је био врстан тенисер), посветити живот глумцима, које је неговао, звао у своје пројекте, пазио да свако добије хлеба и игре...

Пишући ову књигу, поново у Ациним сећањима, уз многобројне текстове пријатеља и сарадника, још једном покушавам, сада већ и сама у „септембру мога доба“, како је певао његов омиљени Френк Синатра, да докучим, шта је то Ацу издвајало од осталих, па и од плејаде врсних редитеља, који су прошли кроз нашу телевизију.

Једино што ми засад долази као одговор је призив Патријарха Павла:„Будимо људи!“
Отићи тако омиљен, као што је био Александар Ђорђевић, могу само људи на Божјем путу.
Све данашње многобројне репризе Ациних режија непрекидно говоре о тој души.