Паметни лифтови, мале канцеларије, крај солитерима и туризму – архитектура после пандемије

Од антибактеријских месинганих квака до широких, пространих булевара – наше градове и зграде у њима одувек су обликовале болести и епидемије. Управо је колера била разлог да се пројектује оваква мрежа улица, јер је епидемија из 19. века нагласила потребу да се уведе канализациони систем који је захтевао да путеви изнад буду много шири и равнији. Истовремено донети су и нови урбанистички закони како би се спречила пренасељеност.

Трећа пандемија куге, бубонска епидемија која је започела у Кини 1855. године, променила је начин грађења готово свега – од одводних цевовода до прагова на вратима и начина зидања темеља, објавивши глобални рат пацовима. Чак је и естетика модернизма чистих линија настала као последица туберкулозе, угледајући се на санаторијуме окупане светлошћу, соба обојених у бело, купатила обложених белим плочицама као и свеприсутних средњовековних столица. Форму је, као и функционалност, увек пратио страх од инфекције.

Сваком од нас који дане проводимо дистанцирани и у самоизолацији, док су затворене продавнице, тржни центри, напуштене канцеларије, а урбани центри подсећају на град духова, тешко је а да се не запита какав ће утицај ковид 19 имати на наше градове. Да ли ћемо своје домове морати да прилагодимо раду од куће? Хоће ли се градити шири тротоари како бисмо могли да држимо одстојање једни од других? Да ли ћемо избегавати да се настањујемо у густо насељеним четвртима? Како ћемо радити у канцеларијама отвореног типа и возити се лифтом?

Радни простор ће доживети највеће промене

Арјун Кајкер, који је читаву деценију предводио тим архитеката у фирми „Фостер и партнери“, а сада ради као главни аналитичар за архитектонску компанију Захе Хадид, сматра да ћемо ускоро видети шире пролазе и ходнике, више степеништа и одвојених простора између различитих одељења.

„До сад смо настојали да се обришу границе између различитих тимова, али мислим да се простори више неће тако лако преплитати“, додаје Кајкер.

Верује и да ће после пандемије високе зграде постати много мање привлачне и корисне. Такође, предвиђа будућност где ће се чак и лифт звати помоћу паметног телефона. Врата канцеларија ће изгледати нешто као у Звезданим стазама – отвараће се аутоматски помоћу технологије за препознавање лица.

Да ли нас очекују градови за пешаке

Многи амерички урбанисти страхују да ће ови нови трендови вратити људе у аутомобиле и предграђа. Вејнрајтови европски саговорници, пак, виде другачије трендове. Професор на Универзитету у Делфту, Ваутер Фанстипхаут, сматра да је сад најбољи тренутак да се разматрају градови за пешаке.

„Да ли би коронавирус могао да буде катализатор за децентрализацију? Имамо огромне болнице и људе који живе једни другима на глави, али опет морају да превале огромне раздаљине да би стигли до њих. Пандемија нам налаже да би било боље равномерније распоредити мање болнице и школе и ојачати локалне заједнице“, наводи Фанстипхаут.

Да ли ће се ишта, заправо, променити

Наравно, увек је могуће да ће ствари остати какве јесу. Вејнрајт истиче да САРС није убио становање у екстремно високим зградама. Ипак, пре сто година су промене у урбанизму значајно допринеле здрављу и благостању становништва Европе и Северне Америке, и то без употребе лекова.

Професорка Сали Дејвис је у својој књизи Лекови не раде написала да „Готово без изузетка, пад броја преминулих од највећих убица с почетка 20. века десио се пре почетка широке употребе антибиотика после Другог светског рата. Скоро половина овог пада десила се пре 1931. године. Паду смртности су највише допринели боља исхрана и хигијенски услови, као и већа раздаљина између станова. Све ово доприноси спречавању и смањењу ширења заразних болести“.

Суочени са новим медицинским изазовима у виду пандемија и отпорности бактерија на антибиотике, можда не би било лоше размотрити какве промене треба увести.