На штиклама ходамо као папкари

Стопала носе целокупну тежину тела, а у прилог им не иде ни мода. Студије показују да 50 до 55 одсто људи носи премале ципеле.

„Ту се може радити о дужини, али и о ширини. Обућа међутим може да буде премала и у висину па да прсти немају довољно места“, каже доктор Томас Шнајдер, специјалиста за стопала из Ортопедске клинике из Гунделфингена.

„Каква год била дебљина ђона или висина штикле, ако у ципели има премало места оптерећују се погрешне тачке. Често жртвујемо наша стопала модним трендовима“, додаје овај стручњак.

Да ли је добро ходати бос?

Не треба завирити превише у историју па видети када је све пошло по злу. У време док су се имућнији возили кочијама, огромна већина људи је свуда ишла пешице.

„Руте од педесетак километара на дан нису биле реткост. На годишњем нивоу су људи пешице прелазили три или четири пута више него што то данас раде спортисти“, прича Шнајдер.

Шта се десило у међувремену? Углавном неудобна обућа.

Шнајдер упозорава да је потребно правилно поступати већ код деце која тек проходају. Најбоље је, каже, када деца ходају боса чиме јачају мишиће у стопалима. Међутим, то не значи да све време треба ходати бос, посебно када је већ развијена слабост мишића. У тим случајевима ходање без обуће може бити и штетно.

Дешава се да понеки ортопеди људима са равним табанима препоручи да вежбају да прстима на ногама хватају кликере или летвице како би ојачали мишиће. Саговорник Дојче велеа сматра да је то будалаштина - за разлику од примата, којима стопала служе исто као и шаке за хватање, људски род је еволуцијом развио стопала као платформе за ходање.

„Правилном развоју стопала се никако не помаже ако се стопалима вежба хватање предмета. То чак подстиче деформације прстију“, тврди Шнајдер.

На штиклама ходамо као папкари

Стопала су чуда природе - броје 30 костију, 33 зглоба, 60 мишића, више од 200 тетива и 100 лигамената. На табанима су хиљаде нервних завршетака и финих сензора који нам кажу да је, рецимо, пријатније шетати плажом него по тврдој површини.

Светски рекордер, спринтер са Јамајке, Јусеин Болт, окићен је десетинама златних медаља, али његова стопала нису добро прошла током каријере, јер трчи на предњем делу стопала.

„Према погрешном оптерећењу спринт је сличан ходању на штиклама. И жена која често носи штикле стално хода на прстима попут папкара. То чини и господин Болт“, додаје ортопед.

Не стоји много боље ни са фудбалом, кошарком, одбојком. Неке плесне дисциплине попут балета су посебно екстремне за стопала.

Мала и велика стопала

Стопала су свашта претрпела. Рецимо грозоморну традицију која се родила у Кини још од око 975. године. Тадашњи цар је сматрао да су код жена мала стопала посебно еротична.

Девојчицама су између четврте и десете године живота прсти на ногама ломљени, а затим подвезивани испод стопала. То су најчешће чиниле мајке, сматрајући да ћеркама тако омогућавају бољи живот.

Тек је 1949. под Маом ова пракса успешно прекинута. Фотографкиња Џо Фарел је документовала живот неких Кинескиња које су патиле под овим обичајем.

Рекордер у величини стопала је Жеисон Родригез из Венецуеле. Он носи број ципела 68 на своју висину од 236 сантиметара. Путовао је светом не би ли пронашао ципеле и коначно је успео - код једног обућара у немачком Вредену. Ципеле су биле дуге 41 сантиметар.

С обзиром шта све пролазе, нема сумње да наша стопала заслужују мало више поштовања .