Туристи траже аутентичност, а добијају представу – како упадамо у туристичке замке

Мајка осморо деце, напуљска нона провела је читав живот у кухињи. У томе није било ничег гламурозног ни романтичног – морала је да нахрани много уста. Ноне, ослонац сваке италијанске породице, постале су својеврсна италијанска институција – симбол домаће атмосфере, мудрости и традиције.

Међутим, ресторани у Риму недавно су се нашли на мети критика због искоришћавања тог стереотипа – у излоге постављају лажне „баке“ како би наивне туристе намамили да уђу.

У претераној комерцијализацији националних вредности нема ничег новог.

У Венецији продавнице су биле препуне лажних украса од мурино стакла и фабрички произведених карневалских маски. Само би странци потрошили 100.000 лира на вожњу гондолом – која је у 18. веку била једно од главних средстава јавног превоза – док су локалци канале прелазили једноставним, али чврстим трагето (гондоле за јавни превоз), за делић те цене.

Путници су одувек трагали за јединственим и аутентичним искуствима. Некада је, међутим, до њих требало доћи уз доста труда. Данас се очекује да једноставно „ускочите“ у локални живот, а успут обиђете и неколико места са листе знаменитости које „морате видети“.

Иако је некада изражавао искрену жељу, концепт путовања како би се недељу дана – или чак само током кратког викенда – „живело као локалац“ постао је излизани клише.

Присвојиле су га бројне компаније, укључујући Ер-би-ен-би, који нуди читав низ активности осмишљених као „аутентична искуства“, попут тренинга са лучадорима у Мексико Ситију или усавршавања К-поп кореографије са плесачем у Сеулу.

Предузимљиви људи широм света користе раст туризма и стварају све више онога за шта верују да странци желе да виде и понесу кући. Спонтана, природна интеракција једноставно захтева превише времена.

Када аутентичност постане забава

Пречесто чак и нешто што је у почетку искрено и аутентично на крају постане извештачено и вештачко.

То су искусили многи који који су на пример посетила Бутан, планинско краљевство које је до 1974. године било затворено за спољни свет. Туристима су били необични и занимљиви призори огромних фалуса насликаних на кућама као светих симбола заштите и плодности.

Користећи прилику да зараде на тој помало провокативној шали, продавци су сувенирнице напунили предметима у облику пениса – од привезака за кључеве и свећа до украса за ретровизоре аутомобила.

Још упечатљивији пример је продаја вуду лутака у Тогу. Класична представа о забадању игала у такве лутке ради бацања клетви много више дугује холивудској поп-култури него западноафричкој традицији, али туристи обожавају да их купују.

Обмане се не завршавају на кичастим сувенирима. „Посета селу“ или „културни програм“ представљају се као начин да се ступи у контакт са аутохтоним заједницама. Али инсцениране представе све чешће изазивају нелагоду и остављају утисак експлоатације.

Све чешће се културни обичаји преувеличавају ради забаве туриста – од плесова Масаија испред реконструисаних бома, традиционалних насеља на ободима резервата Масаи Мара, до „лажних“ Самија, узгајивача ирваса у Лапонији, који се прерушавају у вилењаке Деда Мраза.

У долини реке Омо у Етиопији неке традиције постале су на забрињавајући начин предмет трговине. У појединим заједницама народа Мурси жене са плочицама у уснама и осликаним телима контроверзно су извођене пред фотографе у замену за новац.

Церемонија укали була, током које младићи народа Хамар прескачу бикове и која је традиционално представљала обред преласка у одрасло доба, претворила се у спектакл праћен непрестаним шкљоцањем фото-апарата.

Такве размене на први поглед могу деловати безазлено. Какву штету може да направи неколико фотографија? Међутим, све већи број туриста може да наруши веома осетљиву равнотежу.

Зачарани круг извештачености

У једном тренутку, туристи почињу да контролишу причу, стварајући необичан зачарани круг извештачености – представе и производи осмишљавају се како би задовољили посетиоце који трагају за аутентичношћу.

Не можемо кривити локалне предузетнике што користе прилику да зараде одговарајући на потражњу тржишта. 

Бескрајна потрага за фантазијом из туристичких брошура у великој мери је одговорна за стварање лажне стварности. Чак и пре него што уђемо у авион, у глави смо већ створили слику онога што желимо да затекнемо. Када стварност не испуни наша очекивања, несвесно почињемо да јој намећемо сопствене представе.

Нико не жели да подстиче стварање „људског зоолошког врта“. Али исто тако, нико не жели да стигне у неко село и затекне људе како седе у блату и чисте грашак.

На превише места аутентично искуство путовања разводњено је, искоришћено или изнова осмишљено готово до непрепознатљивости. Али то не значи да је потпуно нестало. 

У Италији и даље има много нона које кухињом управљају попут војних диктатора, захтевајући поштовање својих гладних „трупа“. Никада их нећемо видети у излозима ресторана на неком тргу у центру града како пред публиком развлаче лепљиве траке свеже тестенине. Али можемо их затећи у породичном дому како кувају, чисте и жале се – или у уличици, у свакодневном оговарању са комшијама.

Прави истраживач требало би да прихвати обећање непознатог, заједно са прашином и прљавштином, свакодневним и обичним. Улепшане приче о прошлости припадају музејима; стварни савремени живот одвија се на улици.