Санремо, медитерански бисер и његови партизани, краљеви, султани

Из воза силазимо неких двадесетак километара пре француске границе. Санремо је своју железничку станицу укопао у брдо, па се пешачким потходницима тек после вишеминутног хода докопамо излаза. Поподневно блештавило нам не дозвољава да јасно разаберемо свет око себе. Хотел се налази на десетак минута хода од станице. Лепа, стара грађевина, у хладу борова и палми, са крцкавим подовима. Смештамо се у сеновиту собу у поткровљу.

Не оклевамо дуго. Санремо нас зове. Гарибалдијевим корзом доспевамо до Колумбовог трга. Ту морамо да одлучимо да ли ћемо одмах навише, у староградске сокаке, или прво, паралелно са обалом, кроз пешачку зону. Идемо право, Матеотијевом улицом, која нас изненађује својом елегантношћу и размерама грађевина – величине су зграда у Кнез Михаиловој; иако варош има свега педесетак хиљада становника. После петнаестоминутне шетње стижемо пред најпознатију грађевину у Санрему – Казино.

Мада су одмаралишта између Француске и Италије градила своје елитне коцкарнице за доконе аристократе и милионере, овај казино је по нечему познатији од осталих. Ту је 1951. почела прича о Фестивалу италијанске канцоне. Код нас се усталио назив Фестивал у Санрему. Управо је ово такмичење својим утицајем и сјајем послужило као модел за „Песму Евровизије“.

Доменико Модуњо од 1994. више није међу нама, али његов фестивалски хит и победничку песму из 1958. године – Воларе – слушају већ праунуци његових првобитних фанова. Исто као и песме Адријана Челентана.

Било је и трагичних збивања. Луиђи Тенко је имао 29 година и певао је у Санрему 1964. Његова песма није прошла у финале. Тенко се затворио у своју собу у хотелу Савој и написао следеће ретке: „Волео сам италијанску публику и бесмислено јој жртвовао пет година мог живота. Не чиним ово јер сам сит живота (баш напротив!), већ као чин протеста…“ Протест је био усмерен и против публике и против жирија који су фаворизовали друге песме. Али чин је био драстичан. Луиђи Тенко је пуцао себи у главу.

Враћамо се кроз пешачку зону. За оне који Фестивал повезују са именима као што су Умберто Тоци, Тото Кутуњо или Ерос Рамацоти, ваља напоменути да је од 1977. бина на којој су они побеђивали била она у Театру Аристон, где се Фестивал преселио.

Око овог легендарног места влада свакодневна живост. Већ размишљамо о томе да седнемо у неки кафе или ресторан. Интернет нас наводи у споредну улицу Виа Гаудио која силази ка обали. Бистро „Марцио“ се показао као срећан избор. Није било места, али газда нам је уз осмех изнео сто на улицу, продужавајући своју башту. Сетим се да нас је исти поступак одушевио и на другом крају овог огромног корита званог Средоземље – у Измиру. Уз грапу, рибље мезе и сир посматрамо сокак који ме помало подсећа на „ждерачки сокак“ у Бриселу. Сто до стола, ресторан до ресторана, у наизглед бесконачном низу.

Воду на конопце

Када смо се окрепили, средили утиске, разговором прерадили збуњеност навалом оволике италијанске лепоте, кренули смо низ Виа Гаудио. Њен доњи део још је гушће засејан гастрономским сензацијама. Улица постаје права кошница. А све се завршава лепим тргом који као левак упија све оне људе које цев сокака није усисала.

Трг Бреска је старо античко срце Санрема. Надомак луке, уоквирен зградама из доба сецесије, пун ресторана, шетача, језика који се преплићу и надгорњавају. Назван је по капетану и искусном морепловцу Бенедету Брески, изданку старе градске фамилије. Понеки извор га назива и Ђакомо. А његова прича иде овако: Када је Бреска имао 56 година затекао се у Риму, на Петровом тргу. Те 1586. папа Сикст V је чврстом руком обнављао Рим који је пре њега био у хаосу. Наредио је да се обелиск који је још римски цар Калигула донео из Египта усправи на тргу. Обелиск је био тежак 300 тона и висок 25 метара. Папа је окупљеној гомили запретио – ко писне док конопци буду дизали обелиск биће кажњен смрћу. Конопци су се током дизања усијали. Претила је катастрофа – кидање конопаца и пад обелиска. Бреска је као искусни морски вук препознао опасност и у мртвој тишини заурлао: "Aiga ae corde" – воду на конопце! Послушали су га и несрећа је избегнута. Папа га због нарушавања тишине није казнио, већ наградио. Награду је изабрао сам. Одлучио је да му припадне част да он сваке године за Ускрс буде тај који ће у Рим из Санрема слати палме.

А овде, надомак луке, витких чупавих палми има на претек. Прелазимо улицу и већ смо у луци. Мрежа конопаца са јарбола на јахтама плеше пред очима. Сумрак се уплиће у то љуљушкање. Мирис рибе милује ноздрве. Жао ми је што смо већ јели.

Једна барка згодног назива „Фриђиторија“ очито је најпривлачнија тачка у крају. Људи стрпљиво чекају да рибе из дубоког уља искоче и на њихов папирни тањир. Обећавамо себи да ћемо сутрадан навратити, ако успемо да сачувано глад.

У повратку ка хотелу видимо да ноћно небо изнад Санрема поприма боју индига испод којег хиљадама шљокица светлуца варош која се заправо тек буди.

Пиња на брду

Следећег јутра после доручка одмах кренемо навише староградским сокацима. Ово средњовековно језгро града зове се Пиња. Речници кажу да је то – шишарка. Пиња је настала из потребе одбране од арапских гусара. Куће су на узбрдици грађене једне изнад других и када би се у невољи уличице препречиле свим и свачим град се као јеж претварао у превише болно место за освајање и пљачкање.

Пролазимо кроз надсвођене градске капије, насумично бирамо уличице. Пред нама искрсавају призори који се одмах утискују негде у унутрашњи трезор слика. Санремо. Име урезано на стаклу радија лампаша из детињства, почело је да жари неочекиваним бојама.

Врело је, али не одустајемо. Попећемо се све до цркве на староградском врху. Потом седамо на клупу да одморимо и да се осврнемо око себе. Видимо лавиринт улица. Чујемо псовке човека који носи неку грађу низбрдо. Полугласан разговор још једног пара туриста. Онда опет све утихне.

Доле, у сенци градских зидина је ресторан са карираним столњацима, у којем ћемо вечерас пити вино и ослушкивати шапат зидова, слутити неиспричане приче мештана.

Пиња је довољна сама себи. Не мари за раскош и славу на обали, за богате госте у Казину. Овде је град љубоморно обгрлио неко друго време и не би да га пусти да прође.

Сенка црногорске сете

Руска православна црква у Санрему заправо се званично зове Црква Христа Спаситеља, Великомученице Екатерине и преподобног Серафима Саровског. Изграђена је 1912. надомак Казина, а њена раскош говори о величини и снази руске туристичке заједнице која је зимске месеце проводила на овој обали. Повремена становница Санрема била је и Марија Александровна, кћерка руског цара Александра. Велика кнегиња је била и покровитељка изградње ове цркве.

Сама црква је настала по узору на типичне московске сакралне грађевине из 17. века. Пет купола, три олтара, све је сведочило о томе да је ктиторска рука која држи цркву – рука Романових. Грађена је према нацрту архитекте Алексеја Шчусева. Украшена је каменим резбаријама.

За време Другог светског рата црква је погођена бомбом која је пробушила куполу и забила се у под – али није експлодирала. Током деценија у ову богомољу су улазили бројни руски моћници, али једна од прича везаних за ово место води у Црну Гору.

Завирујем кроз капију у порту. Тамо су бисте италијанског краљевског пара. Не занима ме толико последњи италијански краљ Виктор Емануел III већ фигура до њега – краљица Италије и Албаније, царица Етиопије, крсно кумче руског цара, ћерка краља Николе коју ће наши извори назвати Јелена Савојска.

Њен отац, краљ Никола, умро је 1921. осамдесетак километара одавде, у француском егзилу. Њена мајка Милена умрла је две године касније. Сахрањени су у крипти ове цркве, а 1989. су њихови посмртни остаци пренесени на Цетиње.

Сетим се да је овде, у избеглиштву, 1926. умро последњи султан Османског царства Мехмед VI, који је своју империју надживео свега четири године.

Дуга сенка историјске меланхолије, пригушени сјај династија које бивају па прођу, неочекивано нас дотакне и овде, усред монденског италијанског одмаралишта надомак француске границе.

Партизан Итало Калвино

У граду смо набасали на спомен-плочу на којој је писало да је ту у Касинијеву гимназију ишао Итало Калвино, „часан грађанин и рано сазрели, продуктивни писац у распону од реализма до бајковитости. Подарио је становницима Санрема неупоредиви књижевни профил стекавши у Италији и у свету велику славу“.

Некада не можемо да се сетимо родног места писаца књига које читамо, или нас тај податак, записан у поговорима и на корицама, не занима. Једна од значајних књига осамдесетих коју је он потписао била је Ако једне зимске ноћи неки путник… Ту се Калвино зналачки поиграо са писањем, читаоцима, жанровима:

Почињеш читати нови роман Итала Калвина Ако једне зимске ноћи неки путник. Опусти се. Прибери се. Одбаци од себе сваку другу мисао. Пусти нека свет који те окружује ишчезне у неодређености. Врата је најбоље затворити; иза њих је увек упаљен телевизор. Реци им одмах: „Не, не желим гледати телевизију.“ Подигни глас, ако те не чују: „Читам! Нећу да ме ометате!“ Можда те нису ни чули кад је тамо таква бука; реци гласније, вичи: „Почињем читати нови роман Итала Калвина!“ Или, ако нећеш, немој то да кажеш, надајмо се да ће те пустити на миру.

Ако неко мисли да је превише књижевности у опису града, нека се сети чињенице да Санремо не би био то што јесте да извесни Ђовани Доменико Руфини, писац из Ђенове, није написао роман Доктор Антонио, о љубави једног италијанског револуционара и енглеске племкиње. Роман је преведен на енглески и објављен у Единбургу 1855. То је изазвало праву помаму британских туриста за Лигуријском обалом. А Ђовани је онда свој успех зачинио текстом Поново посећени Санремо, у којем хвали луксуз овдашњих хотела. Не треба потценити моћ речи.

На оближњем тргу одмах до споменика првом градоначелнику Санрема Карлију, сели смо у башту кафеа. За десетак евра добили смо по коктел и мезе. Ту смо остали неко време.

Размишљао сам о Калвину који је био један од мојих књижевних саветодаваца у митским осамдесетим. Суочен са спомен-плочом покушавам да доведем у везу оно што сам носио у себи као утисак о писцу, са његовим одрастањем у Санрему. Са његовим детињством под фашизмом у либералном родитељском дому. Његовим сакривањем пред фашистичком мобилизацијом после чега следи одлазак у партизански одред Гарибалди.

Сетим се да сам доле у луци видео споменик који је посвећен партизанској борби домаћег становништва. Нисам знао да је Калвино био са њима на најтежим местима.

Споменик је откривен 1972. године, а градске хронике кажу да је било присутно 7.000 људи, међу којима су биле делегације удружења италијанских, француских и југословенских партизана.

Скулптура Споменик мученицима отпора представља човека везаног за дрво док чека егзекуцију. Аутор је уметник Ренцо Орвието. Он је рођен и умро у Санрему, а и сам је био члан оружаног покрета отпора против фашизма.

И околни парк поред обалске тврђаве назван је Виторио Гуљемо Вито по легендарном партизанском команданту Виту који се борио у Шпанији, Грчкој и у Лигурији. Он је био ратни командант Италу Калвину и потом узор за његовог главног јунака у првом прозном делу Стаза до паукових гнезда. У њему је Калвино описао тешке борбе у брдима Лигурије.

Сетим се да му је као младом писцу ментор и пријатељ био Ћезаре Павезе, други велики италијански писац. Калвиново ангажовање у Комунистичкој партији Италије, његово дистанцирање од стаљинизма, његова збирка италијанских бајки коју од педесетих година прошлог века има свака италијанска кућа учинили су га једним од најпознатијих писаца Италије. Само што 1985. ставља тачку на шесто предавање о књижевности – те године требало је да их одржи на Харварду – погађа га разорни мождани удар. Предавања су постхумно објављена у Америци. Постала су бестселер. Нисам их читао. И буде ми жао. Овде у лепом Санрему као да сам случајно наишао на гроб другара. Збогом, Итало!

Адио, Бонђорно

Ходамо пешачком зоном у правцу аутобуске станице. Набрајам у себи све оно што нисам обишао. Ниједну од оних више стотина вила у којима су своје време проводили цареви и буржуји. Па тако ни вилу Алфреда Нобела, човека који је свету поклонио динамит и награду за научна и духовна достигнућа, а умро је овде, у Санрему. И још много тога.

Увек се при одласку из места које вам се за кратко време увукло под кожу однекуд појави прамен туге. Санремо је место на којем би живот могао да буде леп. Као да ми чита мисли, из споредне улице ми домахује Мајк Бонђорно. Заправо, његова статуа.

Бонђорно је био славно телевизијско име. Дете сицилијанског исељеника у Америку, вратио се у очеву земљу на време да учествује у покретању телевизијског програма. Његове емисије, нарочито квиз, учинили су од Бонђорна најпознатије лице Италије. Али каква је његова веза са Санремом? Додуше, и он је као младић био у партизанима, па онда и у немачком логору. Али не у овом крају Италије. Мајк Бонђорно је од 1963. једанаест година заредом водио фестивал у Санрему, када је та музичка смотра канцоне постала култна широм света. Од 2009. Бонђорно није са нама, али, ево маше нам окамењен, док одлазимо из места које пре неколико дана беше тек обећавајућа непознаница, а сада је један од најсјајнијих бисера у ниски наших путовања медитеранском обалом.