Магзуб, ризничар суданских мудрости на Нилу – Храм Солеб и трагови богова у песку

Стари Египат је оставио дубок траг у Судану, али и обрнуто – спој нубијске и египатске културе подарио је планети низ значајних цивилизацијских тековина и археолошких локалитета прве категорије. Већим делом под заштитом Унеска, безбројни прастари храмови и градови расути су дуж Нила као перле, уоквирени пустињом. Често су на десној страни Нила, док су са леве стране данашња насеља у којима живи мало људи отпорних на најтеже животне услове на планети – ту температуре и лети и зими често прелазе педесети подеок Целзијуса.

До Абрија сам се довезао у прашњавом старом ауту, којем је извађен већи део контролне табле, па је преко ње постављен тепих са висећим украсима тако да табла подсећа на новогодишњу јелку у недоба. Суданци спонтано претварају у чисту радост све што дотакну.

Тек у колима спазих да ми се патике распадају. Нису издржале врелину песка, почеле су да се топе, а затим су напукле, па је у колима цео предњи део почео да отпада. Уместо ка запуштеном хостелу, замолио сам таксисту да ме одвезе на пијацу да ипак не идем босоног по граду.

Тржница – то је дугачак низ плавих металних тезги са надстрешницама од трске.

"Не стављај у исту торбу јаја и гвожђе"

„Купи ципеле од змијске коже, оне се неће распасти!“, саветују ме, док ми поклањају манго и флашице са водом. Плаше се да странац не дехидрира када температура пређе педесети подељак, а ја сам на путовањима навикао на врућине, па ми оваква топлота чак и прија.

Пазарио сам ципеле од змијске коже, а затим сам се упутио до Магзуба, Суданца који је свој једноставан дом украсио етнографским предметима и отворио га за странце. То је сад главни хостел, у чијем дворишту на металним креветима спавају путници, па сам се ту усидрио и ја.

Кућу је офарбао у бело, као и високу ограду, чији је врх претворио у слагалицу од цигала постављених на занимљив начин.

Није много причљив, али се чини да му је свака трећа реченица народна изрека. Из чиста мира, невезано за тему о којој причамо, Магзуб би рекао: „Термит не може ништа учинити камену, сем да га полиже.“ Или: „Не стављај у исту торбу јаја и гвожђе.“

Божја реч је у памћењу

У Судану, као и у другим муслиманским земљама, посебно поштовање припада онима који науче Куран напамет. Они су носиоци најзначајнијег знања на планети – божје речи, тако да и кад би сви примерци Курана били преко ноћи уништени, света књига би наставила да постоји.

По тој логици, Магзуб је решио да чува народне изреке. Нова генерација их све мање зна и користи у свакодневном говору. Он тврди да их је сакупио више од хиљаду и сваки дан барем половину понови наглас. Тако осигурава да их сам не заборави, а и спонтано све око себе учи старој суданској мудрости.

Причамо о посети староегипатским храмовима у близини, кад Магзуб рече: „Младунче крокодила не плаче кад падне у воду.“

Најзанимљивије изреке записујем. Понекад ми мало недостаје да се насмејем јер те мудре мисли нагло извиру из његове душе, сасвим неуклопљене у текући разговор. Док ми, на пример, говори о путовању аутобусом и међуградским линијама и таман очекујем да чујем неку важну информацију о поласцима, он каже: „Ни најосетљивије уво не може чути како пева мрав.“

Договорили смо се да ме мотором одвезе у Солеб, најзначајније египатско светилиште у Судану, које је направио Аменхотеп Трећи (1378–1348. пре нове ере), фараон градитељ Луксора, који сам посетио пре доласка у Судан. Многи египтолози, Солеб називају „младунче Луксора“ јер је сличан по структури и изгледу.

Одавде су Египћани управљали овим делом Нубије, економски веома значајним за стари Египат због злата и слоноваче, али и других материјала који су преко пустиње набављани. Време Аменхотепа Трећег било је доба моћне државе, дуготрајног мира и велике раскоши.

„Ако знаш говорити, знаш певати; ако знаш ходати, знаш плесати“, рече Магзуб док смо спремали мотор.

А ако знаш да возиш мотор? Изгледа као питалица.

"Го човек смејаће се човеку у одрпаној одећи"

Стижемо до места Вава, а тамо на обали, у жбуњу, Магзуб проналази чамац којим пловимо преко Нила. Долазимо у храм путем којим су долазили ходочасници пре више хиљада година.

Приближавамо се рушевинама: неколико стубова придржава небо. Дочекују нас остаци древних зидина, разбацани џиновски блокови и комади некадашњих стубова већи од човека, испуњени хијероглифима. Много је делова зидина оборених у песак и прашину, а чини се да су на сваком видљиви остаци давнашњих уметничких дела.

„Било је то доба уметничког процвата, осликаване су гробнице, прављене су статуе, резбарени рељефи и разни украси и амајлије“, каже ми Магзуб, а затим додаје: „Не кашљи кријући се.“

„Храм је био посвећен Амону, краљу богова, са стубовима у облику неколико савијених у ролне и спојених свитака папируса. Амон је бог ваздуха, па су га повезивали са дахом живота. Приказан је у људском облику, на престолу, како на глави носи круну од птичијег перја. Фараони су често своје успехе приписивали Амону и много су богатства и ратног плена трошили на изградњу храмова у његову славу. По описима, Амон доста подсећа на Зевса, па су га стога и грчки путници поштовали. Ован је симбол Амона, али и мушкости и плодности“, рече Магзуб, замисли се, па настави: „Го човек смејаће се човеку у одрпаној одећи, каже наш народ. Када су у Египту напустили слепо покоравање Амону, у Нубији је он остао главни бог, са својим свештеницима.“

Веровало се да у Судану Амон управља државом: пророчиште је бирало владаре и одлучивало о војним походима.

„Међутим, наши древни преци се предомислише, па пренаменише храм да буде посвећен Атону, то јест, Сунчевом диску… алʼ само да знаш, врела вода није бара за жабе.“

"Ниједан престо не начини краља"

Веровало се да је Атон створио реку Нил на небу, из које пада киша, и да његови зраци пружају живот фараонима. Обични људи нису имали право да се директно моле богу, већ су се молили фараону, који је њихове поруке преносио Атону. Тако је било у Старом и Средњем краљевству, док је лична побожност постала веома популарна у одређеним периодима Новог краљевства.

„То што је бог промењен, веома је необично и овај храм чини посебним“, истиче Магзуб.

Храм Солеб је изграђен од пешчарног камена, према египатским стандардима: сунцем обасјано двориште води ка дворани у којој је некада стајало тридесет шест стубова високих четрнаест метара, да би се онда ушло у следећу дворану са двадесет и четири стуба. На њима су изрезбарене приче и догађаји из старог Египта, а урушене колонаде воде до светилишта, које је у потпуности срушено.

„Ниједан престо не начини краља“, закључује изнебуха мој водич, па додаје: „Пас не може да понесе младунце на леђима.“

„Ово је најбоље очуван храм у северном Судану; напуштен је пре три и по хиљаде година“, тврди Магзуб.

Ми смо данас једини посетиоци. Нису рађене веће рестаурације: све је остало онако како су ретки авантуристи затицали пре сто или две стотине година. У томе је посебна чар, али и вредност овог места, јер није оштећено нестручним и незграпним реконструкцијама, нити подређено жељи да се за туристичке доларе све представи као грандиозно и сјајно, често на штету древних грађевина.

На зидинама - попис непријатеља

Ветар пирка с Нила и освежава нам лица, а сунце обасјава високе стубове. Склапам очи и замишљам огроман храм, али Магзуб тражи да обратим пажњу, показује прстом увис на мостић између два стуба: „То је најстарији познати натпис са именом старозаветног Бога на планети – Јахве, Јехова.“ У тој картуши стоји „номади“ или „сточари“ Јахвеа. Египатски фараон пописао је на зидинама своје непријатеље, и то тако да је на страни света на којој живе написано име народа против којег су се борили.

„У кућу улази кроз врата“, рече, јер ваљда ова два стуба подсећају на улаз у храм.

Верници су долазили Нилом, па је од обале до храма изграђена посебна ходочасничка стаза. Унутрашња дворана била је препуна приказа победа Аменхотепа Трећег, а Магзуб ми показује камен са ликом несрећника којем су везане руке на леђима.

„Историчари су утврдили да се само један од силних похода Аменхотепа Трећег приказаних по египатским храмовима сигурно догодио и то је управо победа над нубијским устаницима. Није било необично да фараон да машти на вољу, измисли своје победе, па их затим овековечи у храмовима. Без средстава комуникације, шта је људима остајало него да верују његовој машти? То је можда прва политичка пропаганда на свету. Али Египћани нису лагали о томе ко су им непријатељи, па су ови записи драгоцени као спој имагинације и стварности – приказују кога би фараони желели да победе“, каже Магзуб, па додаје:

„Ако те пас уједе, а ти њега не уједеш, рећи ће да немаш зубе.“

Баш је смешно мудар (или мудро смешан) овај Магзуб, записујем у нотес.

„У храму су се налазиле и две црвене статуе, лавова од гранита. Сада су у Британском музеју. Храм је био демонстрација египатске моћи над Нубијом, а на зидовима су покрај египатских приказана и стара нубијска божанства. По томе је храм такође јединствен“, прича Магзуб, закључивши: „Празан стомак нема ушију!“

Сазнајем да је био дугачак сто тридесет метара, а окруживао га је дупло дужи заштитни зид. „Европљани су га открили 1813. године, када га помиње Швајцарац Џон Левис Буркхард, мада смо ми одувек за њега знали. Италијанка Микела Шиф Ђорђини ископавала га је од 1957. до 1963. године и добар део експоната завршио је у Пизи“, каже Магзуб.

„Љубав учини човека слепим и глувим“, додаје, ваљда асоцирајући на љубав археолога према сребрним огледалима и фараонским предметима.

„На остацима зидова пронађени су натписи из доба Рамзеса Трећег, што значи да се овај храм користио генерацијама. Читав низ рељефа приказује детаље Седа, великог фестивала. Некада су фараоне убијали кад остаре, јер како ће немоћни старац да влада империјом? Поштуј онога који је видео сунце пре тебе, наша је древна изрека, али нису увек старији уживали поштовање. А старост није била што је сад, ко доживи четрдесету, већ се сматрао маторим. И тако су фараони закључили да им је боље да направе прославу у славу живота којом ће се ритуално и симболично обновити њихова младост, власт и моћ него да прерано заврше као мумија. Како је животни век био кратак, власт су углавном преузимали као тинејџери, а ако доживе тридесет година на власти, одржавали би велики фестивал, најзначајнији догађај у старом Египту, који је фараону гарантовао моћ чак и у загробном животу. Током церемоније фараон би конопцима усправљао огромни полни орган пред окупљеним народом.“

„Полни орган?“

„Па научници тврде да је тај стуб представљао кичму, што значи стабилност, али кад су мени то показали, одмах сам препознао шта је.“

Е насмеја ме овај необични мудрац.

„Џабе храниш магарца само кад хоћеш да га узјашеш“

Касније сам у литератури трагао за подацима о фараонском фестивалу. Сем што и наука признаје да је кичма овде фалусни симбол, мало се о фестивалу зна, изузев да су у њему Соларно и Месечево око, симболи бога Амона и богиње лавице Тефнутмехит, спојени.

Не зна се да ли је фестивал приређиван и у овом храму, на граници царства, али је, судећи по рељефима Солеба, то сасвим могуће.

Вратили смо се у хостел и провели пријатно вече, током којег сам записао још суданских мудрих мисли:

„Дете је потомак свих сељана.“

„Боље да је на столу поврће са љубављу него масни во с мржњом.“

„Ко ме научи макар и једно слово, бићу његов роб.“

„Кад мајмун не може да досегне банану, рећи ће да није слатка.“

„Кад ти голотиња нуди одећу, питај је за име.“

„Ко показује прстом на некога, често није свестан да преостали прсти показују на њега.“

„Џабе храниш магарца само кад хоћеш да га узјашеш.“

„Код деце треба гајити две ствари: корене и крила.“

„Знање је као стабло баобаба: један га човек не може обухватити.“

„Кад је Бог створио Судан, био је насмејан.“