У земљи светаца и вилењака – Прстен округа Кери

Када кажем Ирска, помислим управо на то: непрегледне сочне брежуљке свих нијанси зелене боје, мистичне шуме обрасле влажном маховином из којих сваког тренутка очекујем да искочи неки трол или вилењак са прапорцима, усталасани Атлантик који се уз урлик обија о сиве дивље стене, живописне кућице у низу, са продавницама локалних производа, пабовима и ресторанчићима, срдачне, отворене и горде људе. 

Округ Кери је баш то. 

Његова прстенаста рута, која дуж 180 километара води кроз фасцинантне пејзаже југозапада земље, обједињује сву њену драматичну природу, бурну и болну историју и топлину локалне културе.

Прстен округа Кери (Kerry Ring) повезује планине, језера, обалу океана, идилична мала села и локалне знаменитости. Овде се не долази једном. Неслућене нијансе суровог и питомог пејзажа мењају се сваког месеца, с променама времена и годишњих доба,  попут платна неког импресионисте, па је штета не видети бар неколико издања. 

Температуре не осцилирају превише. Углавном не прелазе двадесет степени и не иду испод нуле.  Кише је, наравно, много. Најмање у јуну, када пада у просеку "само" четрнаест дана. Као да сам им пренела мало медитеранског сунца, моја јесења четири дана протекла су готово без и једне капи. 

Локални водич са великом горчином ће вам испредати,  што историјске, што личне приче о животу становништва овог краја, тешком преживљавању,  поносу, печалби и борби за право да буду своји на своме, говоре својим језиком, имају своју веру, обрађују своју земљу, лове рибу из свог мора. А под британском влашћу готово ништа од тога имали нису. 

Нарочито је потресан био период Велике глади, средином XIX века. Без имало околишања водич ту употребљава реч која ме сваки пут помало штрецне  - геноцид. Али, ако вам неко не даје могућност да једете било шта друго осим кромпира, не даје вам да ловите дивљач у шумама око вас, да пецате рибу, тражи да му извозите храну коју произведете, а онда заразна болест уништи сав тај кромпир, који је такорећи једино што сте јели, па од глади умре више од осмине целокупног народа, а још толико их се исели - како би се то звало?

Кромпирова пламењача захватила је тада целу северну хемисферу, али нигде није изазвала помор као у Ирској.

Више од милион Ираца напустило је домовину, углавном преко океана,  пут Америке. Били су то неславни coffin ships, бродови мртвачки сандуци, јер је због нехуманих услова на њима, претрпаности, болести, глади и жеђи, смртност достизала и до 30 процената. Ирска верзија руског рулета. 

Мали локални музеј пружа увид у то како се живело на фармама у то време. Ту су и казани народних кухиња у којима се кувала супа,  буквално од траве и сплачина, не би ли се сузбила глад. Више од два милиона људи свакодневно је тада јело из ових казана.

Ирска је од 1922. године република, после мукотрпне и крваве борбе за независност.

Горке утиске из не тако давне прошлости брзо спирају идилични пејзажи и живописна села који се смењују иза сваке кривине кружног пута. 

Аутобус пролази кроз заставицама окићен Килорглин, место где се у августу, већ више од четири века одржава чувени Puck fair, један од најстаријих фестивала у Ирској.

Првог дана симболично се крунише дивља коза, ухваћена у оближњим планинама и проглашава за краља тродневне феште, која обилује уличним тезгама, забавом, традиционалном музиком и плесом у локалним пабовима,  од којих три имају специјалну дозволу да буду отворени 24 сата дневно током трајања фестивала. 

Оближње стрмо каменито острво Скелиг Мајкл или Мајклова стена, ванземаљског амбијента, крије гелски манастир из VII века, под заштитом Унеска, али и многе тајне са сета једног легендарног филмског серијала,  јер су овде снимане кључне сцене неколико наставака популарних Ратова звезда. 

Уредно послаган низ кућа уз шеталиште дуж обале у Вотервилу као да прочишћава и тело и душу реским морским ваздухом који пуни ноздрве. У ово место био је заљубљен и у њему стално летовао највећи филмски геније Чарли Чаплин, чији потомци и данас свраћају хеликоптером у прелепу жуту вилу на обали океана, окружену магличастим пределима као из неке древне келтске бајке.

Споменик у центру места чува успомену на незаборавног холивудског великана. 

Недалеко од Вотервила је и Шним, питорескно село шарених фасада, смештено на брзацима и ушћу истоимене реке, у чијој близини је и мистични "вилински град", прави мали рај за туристе, жељне глуварења по пабовима и сувенирницама и слушања локалних легенди. У Шниму је свој мир пронашао и француски председник Шарл де Гол, који је овде,  после оставке, 1969. провео шест недеља у добровољној самоизолацији, далеко од јавности и медија. За успомену је касније на тргу добио споменик. 

Де Гола је овом крају, између осталог, привукло и дивљење Данијелу О'Конелу, Ослободиоцу, ирском политичару, лидеру, католичком еманципатору и борцу за слободе и права, једином лаику коме је, у његовом родном граду, посвећена једна црква. Народ који је изродио више од 330 светаца саградио је цркву и некоме ко то није.

Једна од најлепших тачака на кружној рути је Дамски видиковац (Ladies' View), који је добио име у 19. веку, када је краљица Викторија са својим дворским дамама посетила округ и одсела у романтичном амбијенту куће Макрос, која као да је ишчупана из неке од књига Џејн Остин.

Да бисте стигли до видиковца, морате проћи и преко планинске области Црна долина, која је име добила из баналног разлога, јер је у њој, од свих крајева Ирске – најдуже трајао мрак. У долину је, наиме, струја уведена тек средином деведесетих година прошлог века,  а не би ни тад, да није становништво тужило владу Европској Унији.

Уске серпентине које воде кроз ову регију прави су изазов за возаче,  али највише чуђења изазива саобраћајни знак за ограничење брзине, која је тек недавно, са 100, ограничена на 80 километара на сат.

Рута Кери прстеном најчешће почиње и завршава се у градићу Киларни, чија је круна Национални парк, заносна оаза природе, са својим језерима, водопадима и шумама, препуним јелена и птица.

Њихов цвркут дуго ће вам одзвањати у ушима и када напустите ово место на којем Бог није штедео када је делио лепоту природе.