Тулусду и Химафуши – малдивски рај за сурфере и још понеког

Замислите плажу из снова.

Меки снежнобели песак у који вам тону стопала и који се благо спушта ка светлотиркизном мору, чије млечне нијансе благо тамне и стапају се са модрим плаветнилом негде далеко на хоризонту. Лежите у хладу од палминог лишћа и ослушкујете благи шум мора, које вас нежно милује својом топлином кад зароните у њега. Лево од вас у плићаку пливају раже. 

Таква је управо Dream beach, Плажа снова, на осрвцету Тулусду у малдивском архипелагу. Име говори све. Нема шта ни да се дода ни да се одузме. 

Тулусду је острво смештено 28 километара северно од престонице Малèа. Дугачко је 700, а широко 400 метара и на њему живи око 1.400 становника. Административно је седиште атола Кафу, а главна атракција је фабрика кока-коле, једина у свету која за производњу користи десалинизовану морску воду.

Због тога га некад зову и Острво кока-коле (Coke Island).

Постоји неколико хотела и мањих пансиона дуж којих су и друге атрактивне, мада плитке плаже, под сенком палми, на којима такође може да се купа у бикинију, што на Малдивима, већински муслиманској земљи, није свуда случај. 

Тулусду има и фабрику за сушење туне и морских краставаца и мање бродоградилиште.

Кока-кола је кумовала и оближњем стецишту сурфера, јер се на ветровитој страни острва, супротно од Плаже снова, налази тзв. „брејк", то јест природна препрека од коралних гребена, због које се таласи ломе и стварају одговарајуће услове за што дуже сурфовање. На Тулусдуу се она зове, погађате – Cokebreak. 

И оближњи Химафуши, острво сличне величине, али нешто ближе Малèу, такође је омиљено одредиште љубитеља јахања на таласима, али се његов „прелом" зове затворски (Jailbreak), јер се таласи најбоље ломе баш испред места где је смештен један од малдивских затвора. 

Хабиб из Бангладеша, води мали хотел на Химафушију, чији је власник малдивски пилот. Задовољан је, каже, а то се и види, јер је увек насмејан и љубазан. Зарађује 700 долара месечно и већину новца шаље својој породици у отаџбину, где има дванаестогодишње близанце. Много му је, тврди, боље овде, него да је, као велики број његових сународника, отишао у Емирате. Зарађивао би мање и делио собу са ко зна колико још радника и био лоше третиран. 

Овде има своју слободу, сам одржава хотелчић са четири собе, има своју у којој спава сам, храни се у оближњем ресторану. Каже да на Химафушију живи око 500 локалних становника, а да их је из Бангладеша чак 800. Има радника и из Индије и Непала.

Острво има веома опуштену домаћинску атмосферу. По прашњавим пешчаним путевима не носе се штикле и вечерње тоалете, када се улази у продавницу или кућу скидају се папуче, зна се које су плаже намењене туристима, на којима се носи бикини, а на којима морате бити одевени у буркини или се купати у хеланкама и мајици.

Била ми је непојмљива слика: бикини плажа усред дана, десетине празних лежаљки и пластичних столица разбацани по белом песку, свега шачица туриста излежава се на некима од њих у хладу палми, a у мору, осим мене, ни живе душе. На Химафушију, а чини ми се и другим острвима најмање азијске државе, изоловани сте од било каквих тензија, па и оних хоћете ли довољно рано поставити пешкир да уграбите лежаљку у првом реду до мора. На памет ми падоше смешни видео-снимци стампеда гостију из хотела у неким другим земљама. 

Неколико приступачних ресторана, много повољнијих него у престоници или на нешто удаљенијим али, истини за вољу, атрактивнијим Дифушију и Хури, нуди специјалитете локалне, индијске, шриланчанске, али и класичне западне кухиње, по врло ниским ценама. Примера ради, кари од туне, басмати пиринач и укусан масала чај коштали су само 55 рупија или 3,5 долара. За пет до седам може да се поједе озбиљнија порција гриловане рибе или меса.Тешко је додуше што не можете да их залијете чашом неког доброг вина, јер је алкохол забрањен, осим у затвореним ризортима, али боже мој. Није ни то најгоре што може да вам се деси.

На острвцету чије су димензије 900×750 метара, постоје чак четири џамије а, осим поменутог затвора, ту је и центар за одвикавање од дрога.

Иако су и Тулусду и Химафуши, због јаког ветра који дува са источне стране, идеалне дестинације за сурфере, боравећи у пуној сезони у фебруару, нисам приметила никога да изводи вратоломије на таласима, иако агенције нуде туристима и часове обуке у тој вештини. Познаваоци кажу да сурферска сезона почиње с пролећа, кад су временски услови да се ухвати прави талас повољнији.

Мада, даске за једрење биле су незаобилазни реквизит свуда, посебно у кућицама на плажи где се изнајмљујe спортска опрема и где би свако мало локални младићи који ту раде провозали неки џет ски. То је једино што ми је током боравка стварало нелагоду, јер не волим да их видим близу обале. Траума од пре више година са Скијатоса, где су ме од бахатог возача и директног ударца спасила само моја пераја и брза реакција. 

Младићи који су их овде возили готово да су били невидљиви, јер би се са црним скутерима стапали својим дубоко тамним теном и црним науљеним косама које су се пресијавале на сунцу.

Стекла сам утисак да је коса овде фетиш, нарочито код мушкараца. Њихове су косе, додуше, једине биле видљиве, женске су биле прекривене хиџабом. То се дало приметити и у локалним самопослугама, где су на штандовима с козметиком доминирали производи за косу, углавном на бази кокосовог или бадемовог уља.

Многи, поготово млађи који раде у туризму, носе дуге косе, природно таласасте и богато намазане.

Хтедох да приметим да ме то подсетило мало на Кабира Бедија, али се угризох за језик, сетивши се урнебесне шале блиске пријатељице, рођене Сарајке, када сам једном приликом случајно поменула Сандокана: „Шути, бона, немој неко да чује да се сјећаш Сандокана!"

Тако је међу нама, припадницама генерације Икс, настала „шифра Сандокан“.