Метеори, манастири сазидани небу под облаке

О манастирима на Метеорима, стенама које се издижу над највећом и најплоднијом равницом Тесалије, нисам знала много пре него што сам с пријатељима кренула пут Грчке.

Информисала сам се на интернету и наоружала знањем о томе када који манастир треба обићи, које је њихово радно време, како је најлакше до ког манастира стићи, колико степеника до њих води, у које доба дана су највеће гужве, када су сазидани, коме су посвећени, надајући се да ћу духовну жеђ своје радозналости утолити на лицу места, али то осећање духовности замало ми је измакло.

Пут од Тиране до Каламбаке трајао је безмало пет сати. Мали, типично грчки градић средином априла већ је врвео од туриста који су дошли да обиђу то чудо природе, стене на чијим врховима су зазидани манастири који су одлуком Светог синода и Владе Републике Грчке проглашени за Свето место, непроменљиво и неприкосновено, а Унеско их је ставио на листу Светске културне баштине 1998. године.

Будући да смо стигли касно после подне у Каламбаку, смештену у подожју на само пет километара од Метеора, и да нисмо могли да идемо до манастира чије је радно време било до 15 часова, одлучили смо се за шетњу и касни ручак у граду.

Каламбака је тог поподнева одисла неком мирисном пролећном смиреношћу, ресторани су били прилично попуњени, није било велике гужве у граду. Одлучили смо се да седнемо у ресторан који нам је препоручио власник хотела у којем смо одсели.

Био је то леп, прави грчки ресторанчић, с белим сталњацима у центру града на самом тргу. Оно што ме је изненадило јесте да ресторански мени готово да није нудио ништа од посних јела. Грчка је православна, пост је у току. Без обзира на то што нам се календари разликују, Васкрс славимо истог дана. Метеори су ту... Када смо тражили посну храну, конобари су нас са чуђењем гледали. Зашто? То ми је и сада остало непознаница као и одговор на питање имају ли и они пост, тј. да ли се придржавају поста.

Велики Метеор

Поглед на стене Метеора одоздо из Каламбаке је импресиван, и све време привлачи пажњу. Договорила сам се с пријатељима да рано ујутро кренемо пут манастира и обилазак почнемо од највећег Метеора, јер је тај манастир градио и у њему се замонашио и упокојио последњи српски владар из лозе Немањића – Јован Урош, монашко Јоасаф. Био је цар Срба, Грка и Албаније, али је владао само Тесалијом између 1369. и 1372. године, а онда је абдицирао и замонашио се.

На лепо уређен паркинг стигли смо међу првима, продавци сувенира полако су отварали киоске с разном робом која се иначе продаје на таквим местима. Бројанице, тамјан, провесци с ликовима светитеља, скулптуре јунака грчке митологије, заставице, чајеви, мед, ракија... за свакога по нешто.

Манастири се отварају у пола десет, али паркинг почиње да се пуни већ пола сата раније, нарочито ако тог дана долазе и организоване туре аутобусом.

Очекујте повећу гужву!

Уз мали напор лепо уређеним степеницама попели смо се до манастирских врата. Све је одисало миром и спокојем који ми је кварио туристички водич групе Кинеза, који су баш као и ми похитали да буду први гости манастира тог јутра. Ушли смо у порту манастира, чија је црква посвећена Преображењу.

Платили смо улазницу од два евра, на вратима је стајао младић који је женама које немају сукњу на себи делио дугачке мараме да се огрну, док су мушкарци могли да уђу и у кратким панталонама.

Дакле подсетник за нежнији пол: у манастир се улази у сукњи и покривене главе. Иако смо били међу првима, за тили час створио се велики ред, и огромна гужва у порти манастира, цркви, музеју да ми је било нелагодно да се крећем међу свим тим људима.

Монаха нисмо срели, посетиоци су раздрагано чаврљали, дозивали једни друге, сликали се с видиковца одакле се протеже поглед на остале стене и манастире...

Верујем да монасима уопште није пријатно и питам се где ли уопште сада налазе мир, када га од туриста уопште немају.

Црква је прелепо осликана, називају је примером поствизантијске уметности, а манстир који је први изграђен на Метеорима у музеју чува сећање на успостављање монашког живота као и мноштво црквених реликвија.

Улаз у манастире се наплаћује, могуће је да буде редова на улазу. Забрањено је сликање унутар цркава и музеја, и важно је придржавати се одређених правила облачења.

Тога дана обишли смо још два манастира, од њих шест, колико их је данас активно на Метеорима. Ни у једном, сем у дворишту, није било могуће сликање, а оно што ми је оставило посебан утисак јесте фрескопис изнад улазних врата цркве посвећене Свим Светима, манастира Варлаам, који се налази у непосредној близини Великог Метеора. На њему су била приказана Митарства (неке врсте испита које душа пролази после смрти на путу ка Богу) која сам први пут видела у таквом приказу, али је гужва била тако велика и народ се тискао да нисам могла с миром да га разгледам.

Прелепе фреске у манастирској капели Свих Светих припадају чувеном иконописцу из 16. века Франку Каталану. Манастир је сачувао стари плуг који су некада користили монаси, као и велико храстово буре из 16. века у коме су чували воду.

Гужва у манастирима ме је подсетила на оне које сам доживела у италијанској галерији Уфици, или у париском Лувру, али тамо је било неког реда. Јесам у тим музејима била доста давно, али се сећем, постојала је нека врста ограде и сав народ се кретао у једној линији, у истом смеру обилазећи тако разне уметнине и експонате постављене у њима.

У манстирима на Метеорима сви се крећу по свом нахођењу и како коме одговара, па се дешевало да смо се и сусретали по више пута с неким групама странаца које су водили распричани водичи носећи заставице земље одакле им је група, да им се неко не би изгубио.

„Манастири су претворени у музеје, све је прилагођено туристима и стављено у сврху туризма”, рекао ми је мало разочарано, зачуђено и кроз шапат пријатељ из Подгорице Дарко, који је на ходочашће ишао по многим грчким манастирима.

Искрено, нисмо очекивали туристичку атракцију у коју су манастири на Метеорима претворени, већ мало више мира, духовности, спокоја...

У манастиру Св. Стефана, који се налази на другој страни, супротно од Великог Метеора, а који је једини женски, поновила се иста слика, ред за куповину улазница био је баш онакав каквог се сећам из Лувра.

Посетиоци су стрпљиво чекали на улаз. Он је далеко најприступачнији, јер се до њега стиже мостићем.

Налази се на висини од 300 метара па је из његове порте предиван поглед на Каламбаку, Тесалију, реку Пиниос и планински венац Пиндос. Манастир има две цркве, једну посвећену Св. Стефану и другу Св. Хараламбосу, чије се мошти ту чувају.

Пошто смо се раније договорили да присуствујемо недељној литургији у неком од манастира, код монахиње која је радила у сувенирници распитала сам се да ли је то могуће.

Питала ме је одакле сам и да ли долазим с групом. Пошто сам јој објаснила да нас је четворо, да смо сви православне вере, добила сам благослов да дођемо сутрадан у 6.30. Дала ми је упутства где и на која врата да звонимо.

Тако се завршио наш туристички обилазак светиња на Метеорима.

У недељу смо већ у 6.15 били пред манастирском капијом. Тек је почело да свиће, језа ми је пролазила кроз тело, не зато што је било хладњикаво већ због бојазни да ли ће нам отворити врата... да нас нису заборавили.

Пошто смо сачекали неки минут, чуо се туп звук интерфона и отварања електричне капије. Улазна тешка и велика манастирска врата била су одшкринута, чекали су наш долазак.

Попели смо се широким степеницама, која кроз порту воде до цркве посвећене Св Хараламбосу. Унутра је све мирисало на тамјан. У мраку који је понегде разбијала светлост упаљених кандила јасно се разабирала молитва свештеника који је служио литургију.

Монахиње су се тихо кретале по цркви, као да лебде, једна од њих руком нам је показала на места где треба да седнемо.

Жене с једне, мушкарци с друге стране. За обе певнице стајале су монахиње, и анђеоским гласом певале литургију. Нисам успела да их пребројим, само сам се питала где су биле током јучерашње гужве у манастиру, где нађу свој мир, све су биле младе. И игуманија је била изузетно млада. Све време литургије стајала је рукама ослоњена на стасидију (столицу за игуманију) и давала благослов свим верницима који су тог јутра дошли у цркву. Они би прво целивали престону икону, мошти светитеља и пре него што оду на своја места, љубазно би поздравили Игуманију, целивајући јој руку...

Трудила сам се да бар нешто препознам од литургије и упоредим је са литургијом која се служи у нашим црквама. Нисам успела, па чак ни Господи помилуј да разазнам. С друге стране, литургија у албанским црквама, као неука рекла бих, од наше се разликује само у језику на коме се служи.

Да ли смо ближе Богу, уколико се попнемо тако високо. То питање је остало да виси у ваздуху. После литургије вратили смо се до хотела не проговоривши ни реч међу собом. Још поспана размишљала сам о утисцима које ми је посета Метеорима оставила.

Описала бих их као место где се невероватна природа срела с архитектуром, а човеком с вером и снагом воље. И заиста су фасцинантно ремек-дело православне архитектуре и природе, духовности и мира. Јединствено место ходочашћа за вернике и туристе из целога света.