Црква у Ширђу надомак Скадра, светиња на коју смо заборавили

Тако је и 2014. године, када је патријарх Иринеј био у првој званичној посети Албанији од настанка те државе, Павло Јакоја Брајовић водио делегацију да посети остатке манастирске цркве. Ове редове посвећујем њему, неустрашивом чувару српског националног идентитета у Албанији и последњем бастиону српског бивствовања на том простору, господину Брајовићу.

У милости Бојане и несаломивој издрживости вере

Манастир Светог Сергија и Вакха налази се на петнаестак километара од града, према летовалишту Вељипоје уз саму обалу Бојане. Тај предео је нестварно леп. Равница, испарцелисаног земљишта на коме мештани гаје расад разноврсних биљака, зачина, цвећа, цитруса и маслина. Тако равним путем кроз село Ширђ које, за разлику од осталог дела Албаније, обилује велелепним кућама, лепо уређеним двориштима, широким асфалтираним улицама, стиже се до насипа који га брани од непредвидиве Бојане. Она га годинама с пролећа у налету бујице поплави.

Знакова поред пута нема, али уз помоћ навигације до цркве у Ширђу, како је Албанци зову, лако се стиже. Земљани пут који води од насипа до манастира, неких 500 метара посут је ситним шутом, обрасао шибљем и другим растињем, па сам имала осећај као да пролазим кроз славолуке. У њему су дубоко урезане бразде – трагови трактора и других пољопривредних машина албанског министарства пољопривреде које обрађује земљу око манастира, а које враћају мисао на време кад се ту налазило пристаниште, царинарница и трг Светог Срђа на коме се трговало сољу.

При изласку на обалу застаје дах, поглед се леди у Бојани која пркоси својом неустрашивошћу и лепотом, нестварним нијансама зелене, зеленом бојом импресиониста. Грациозна и брза опомиње да се с њеном ћуди није играти. И тако је било бар када је манастирска црква у питању, кажу стручњаци. Однела је њен олтар и наос. Данас је од цркве остао само део зида да сведочи о давно заборављеном времену када је у манастиру и око њега бујао живот. Литургијски и световни. И није свему томе само Бојана крива, већ и људски немар.

Далеко од очију народа и режима, највећи непријатељ остала јој је Бојана

Уз сам зид, последњи сведок раскошне конструкције некадашње цркве, односно манастира за који се поуздано не зна када је саграђен и данас се сахрањују мештани Обота и Ширђа. Хумке су обрасле травом. Поред зида стоји кип Богородице која подсећа да су је некада мештани називали и црквом Санта Венеранда. О њој су многи хроничари кроз векове писали. Сада је дошао ред на мене, а ја стрепим пред овим редовима хоћу ли достојно представити њен значај и лепоту. Њену благодат.

Предање каже да је манастирска црква саграђена у 6. веку, на месту где су се укрштали путеви и утицаји истока и запада, међутим, тај податак нико није са сигурношћу утврдио. Поп Дукљанин је у Љетопису записао да су у манастиру сахрањене четири генерације краљева из лозе Војислављевића, Михајло, његов син Бодин, краљеви Владимир и Добросав. Престоница Војислављевића био је Скадар током 11. и 12. века. Манастир је у то доба уживао повластице, имао свој рибњак и наплаћивао приход од пловидбе. Касније је, каже, пао у руке бендиктинаца, па Османлија који су уништавали трагове споменика.

Чувени руски конзул Иван Степанович Јастребов забележио је у свом делу Стара Србија и Албанија да је манастирска црква Св. Сергија и Вакха најлепша у целој Албанији, али да су од ње остали само зидови.

„Сводови и куполе су пали давно. Олтар се са северне стране срушио у реку Бојану, која протиче поред саме цркве, и непрекидно јој подлокава сводове.“ Дао је њен опис наводећи да је живопис чисто српски, као и то да су сви светитељи насликани у потпуно истој одећи „као и у пећанском, дечанском, грачаничком манастиру“.

Манастир је, бележи Јастребов, био познат по томе што су српски краљеви од његовог прихода давали другим местима. Даље пише да је имао велики значај због положаја на реци, којом су из Јадранског мора за Скадар пролазили трговачки бродови, па су између српског краља и Млетачке републике постојали трактати. Млечани су у време владавине Старом Србијом или Зетом велику важност придавали месту на коме се налазио Манастир Св. Сергија и Вакха – осим згодног положаја за трговину сматрали су га и стратешком тачком у заштити Скадра.

„Тај предео био је и поприште борби око Скадра између Словена и Византинаца, поље надметања отоманске коњице против Млечана“, наводи Јастребов. Позивајући се на Данијела Фарлатија и његово дело Свети Илирик, Јастребов подвлачи да је у околини манастира било довољно хришћана православне вероисповести које је скадарски епископ Доминик, „ревносно настојао да преведе у католичанство, о чему је у 17. веку латинска пропаганда веома бринула“, писао је Јастребов.

„Православци су скроз престали ићи у ову цркву и изгубили су изразито важно историјско предање о тој цркви. Такође већ и латински попови не врше годишње мисе, јер су и католици захладнели према тој цркви која је била сведок славе дукљанских и српских краљева. Суђено јој је да тотално пропадне. Бојана сваке године све више подлокава тло на коме су изведени њени темељи. Већ је део олтара, како горе рекох, пао. Неће проћи много времена када ће пасти и зидови: Бојана их подлокава и на тај начин ће пропасти и овај споменик српске славе, задужбина православне краљице Јелене...“

Заборављени део српске историје на тлу данашње Албаније

Да је Јелена Анжујска 1290. године обновила манастирску цркву Св. Сергија и Вакха писало је и касније, почетком двадесетог века, много југословенских и албанских писаца, књижевника, историчара, новинара, позивајући се на разне изворе. Ја сам имала прилику, захваљујући познатом албанском новинару, аналитичару и преводиоцу Бену Андонију, који је објавио више текстова о Манастиру Св. Сергија и Вакха, да видим плочу извучену из Бојане, која се налазила изнад улазних врата цркве, а данас се чува у Националном музеју Албаније.

Нашли смо се испред музеја једног топлог летњег јутра ове године. Био је изузетно задовољан, што ме је повео, како ми је рекао, да видим доказ некадашњег заједништва српског и албанског народа под влашћу Јелене, краљице Србије, Диоклије, Албаније Хума, Далмације и приморских области, и подсети ме на заборављену српску историју на простору данашње Албаније.

„Сети се, о Боже, слушкиње твоје Хелене, краљице Србије, Диоклије, Албаније, Хума, Далмације и приморске покрајине, која је опет изградила ову цркву у част срећних мученика Сергија и Вакха и у потпуности завршила године 1290“

Бен ми је испричао да је манастир у Ширђу, почетком прошлог века, био велико излетиште које су Скадрани радо посећивали, али да је то златно време заменила тишина током владавине Енвера Хоџе. На неколико метара од границе бивше Југославије, четрдесетих година прошлог века тај део је био забрањено подручје. Земљиште је на коришћење добила Ленка Чуко, на коме је садила пшеницу, али никада није имала среће да добије принос, испричао ми је Бен сведочанство сељана које је забележио у својим чланцима о манастиру, тј. о Цркви Св. Сергија и Вакха.

Православна, католичка и, на крају, државна и сама

Желећи да сазнам нешто више о цркви у Ширђу разговарала сам и са надбискупом скадарским Ангелом Масафром – рекао ми је да манастир не припада њима. Исто тако и с владиком АПЦ драчким Астијем, који ме је упутио да се обратим Републичком заводу за заштиту споменика културе Албаније, јер црква није под њиховом јурисдикцијом. У скадарској регионалној управи за културно наслеђе Бесара Подгорица рекла ми је да је црква један од најзначајнијих споменика у римско-готичком стилу, да ју је обновила Јелена Анжујска, краљица католикиња, која је својим средствима подигла низ других цркава католичког обреда.

„Године 1312, Хеленин син је обновио цркву по други пут. Управа за културно наслеђе је 2018. године урадила рестаурацију живописа на преосталом зиду, а Министарство пољопривреде је изградило насип“, рекла ми је Бесара. План је, каже, да та управа, заједно с Министарством културе, уради три-де холограм који ће показати како је Црква изгледала у време када је била у функцији. Истраживања нису рађена.

Један зид и део фреске

После толико векова, на зиду је остао део фреске који је откривен приликом његове конзервације 2018. године. Ако се боље загледа у остатке фреске на којој су остали обриси избледелих боја, лепо се види шака руке, претпоставка је да је то рука војника, ратника Христовог. И управо она изгледа баш онако како казује предање, које народ повезује с легендом из времена отоманске империје.

„И у време Османлија Бојана је била пловна, код манастира је била Лука. Ту су стизали бродови из свих крајева света, па се трговало сољу, стоком и разном другом робом. Млада девојка из Ширђа која је продавала на пијаци заљубила се у турског војника. Узвратио јој је љубав, породица и вера нису им дозвољавали да буду заједно. Смислили су план, да скоче у набујалу Бојану, препливају на другу страну и побегну негде где ће градити нови живот.

Нашли су се у договорено време управо код тог зида манастирске цркве, по дану када је највећа гужва на тргу. Младић јој је пришао и повео до обале свега неколико корака, када је требало да скоче, војници који су се дали у потеру за одбеглим војником, ухватили су младића с леђа. Испустио је њену руку и она је скочила. Остао је њен врисак, и његов вапај да му се она врати.

Каква је била даља судбина двоје заљубљених остало је непознаница. Легенда каже да ће манастир васкрснути и тај предео на обали Бојане поново оживети када се њихове душе поново нађу и споје“, причају мештани с убеђењем да се то заиста догодило, управо на том месту, у шта их данас уверава преостали део не тако давно откривене фреске и рука на њој.

Свештеник из Скадра Никола Петани причао ми је да је блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије често долазио у порту Манастира Св. Сергија и Вакха где се молио и са оцем Николом водио дуге разговоре о вери. Отац Никола ми је рекао да те дане памти као најлепше. Митрополит је сведочио како му једном приликом пришао један мештанин који је код манастирске цркве чувао стоку и рекао му: „Што сте ви, Срби, заборавили ову вашу светињу?“

Од јуна, кад сам цркву у Ширђу видела први пут, често сам јој се враћала. Гледала сам рибаре који бацају мрежу у Бојану и мештане што обрађују земљу поред манастира како застану поред импровизоване капије и манстирског зида, помоле се, упале свећу и наставе својим послом. Гајим наду да ће се две душе срести и да ће манастир васкрснути. За то је потребна воља Цркве, институција културе и три народа, албанског, црногорског, али и српског.

Светитељи који спајају народе Свети Сергије и Вакхо

Св. Сергије и Вакхо, пореклом Римљани, били су високи службеници на двору цара Максимилијана. Због тога што су прихватили и проповедали хришћанску веру цар их је протерао на исток у град Варвалису где су страдали, прво Вакхо, а касније и Сергије, у Сури близу града Росафе где је подигнута прва црква посвећена Св. Сергију.

После 313. године и Миланског едикта прослављање празника светитеља Сергија и Вакха проширило се на европске земље. Све до 972. године били су заштитници Дубровника, а веома су били поштовани и на простору данашње Хрватске, Црне Горе, Србије и Македоније. Њихов дан обележава се 7. по грегоријанском и 20. октобра по јулијанском календару. На иконама су приказани у војничкој опреми с палминим гранчицама у рукама.