У каквој су вези Херакле, етно-стил и српски коцкар, када одлучујемо – уз обалу или изнад мора
„Ко вам је рекао да су у тавернама забранили да ломимо тањире док се веселимо?“, овако је реаговала на питање о старом грчком обичају, који је својевремено довођен у питање, Хриса Цагану, из Савета Тесалије за културу и туризам. „Бацамо тањире, а и цвеће, углавном на певаче“, додала је Хриса, која је за Интернет портал РТС-а организовала „извидницу“ у мање позната места српском туристи – Визицу, Миље и Макриницу, где се свакако уз сиртаки ломи посуђе. Утицај ципура није обавезан.
Сваки кутак три села, Визице, Миљеа и Макринице, смештених на стрмим обронцима Пилиона у Магнезији, личи на старинску разгледницу. Нису много удаљени од Волоса (двадесетак километара) где увек можете да се „спустите“ на плажу.
У Визици, у периоду летњих жега, свежину проналазе бројни Грци, али и гости из Немачке, Француске, Луксембурга, Аустрије. Мештани, од којих скоро свако издаје кућицу или собе опремљене у традиционалном грчком стилу, кажу да су, после налета пандемије, коначно почели да дочекују госте. И више су него гостољубиви, штавише – бескрајно љубопитљиви...
Многи су власници малих таверни, ресторана, кафеа. Док у једном локалу, уз грчку кафу – какву код нас називамо турском, једемо домаћи кекс са циметом (слаткиши су тамо увек на рачун газде), разговарам са Стоикосом Константиносом, који је годинама по селима Пилиона реновирао старе куће, а сада је власник хотела.
Вишедеценијски стаж дунђера дао је Стоикосу мноштво идеја, па и ту да сагради један од највећих смештајних објеката у селу. Питам га за туристе из Србије, каже: „Охи“ (Нема их). Најбољим позивом туристима сматра „добар глас“, и уверен је да ће се о љубазности сељана са Пилиона најбоље сазнати „од уста до уста“.
За столом поред седи Бруно, који је са сином и супругом на Пилион дошао из француског места Безансона.
Каже да су га на одмор „довеле прелепе фотографије пејзажа, љупке спољашњости, али и унутрашњости кућица“ у којима гости бораве, а које је видео на интернету.
Сада се одмара, ужива у погледу из собе, и пешачким стазама које вијугаво воде до оближњих села, водопада, извора, манастира, али и таверни...
Сотирис Фелипу из Визице, такође издаје своје две кућице за оне који воле да комбинују планину и море. Мада, како каже, у последње време, све је више гостију који овде траже и налазе мир, тишину и бег од вреве на плажама и у граду, посебно у јеку сезоне.
Посетиоци Макринице, Миљеа (где јагњеће печење зачињено травкама, свеже убраним на овој планини, има посебан укус) и Визице, могу још и да се одлуче за посету неком од манастира, да оду на јахање, џогинг, вожњу бициклом, али и за посету некој од малих галерија, локалних библиотека, природњачких центара, изложбених простора, попут Музеја византијске уметности и културе који смо посетили.
Мед и магареће млеко
За оне који воле куповину, у селима Пилиона то искуство је мало другачије, и пружа могућност додатног, бескрајног ћаскања са продавцима из бројних, шарених, начичканих локала у уским, стрмим уличицама.
Можете наћи безброј ситница: од традиционалне грчке сушене тестенине, лековитих чајева, производа од магарећег млека, меда за који тврде да је најбољи на свету, преко сапуна од маслиновог уља, до грнчарије, ручно рађених марама...
„Уживање је гарантовано уз традиционалну храну и пиће, нарочито када су нам у току фестивали грчке игре, а то је често. То је овде начин живота, уживање у храни, дружењу, традиционалном пићу, игри и музици“, каже наша саговорница Хриса Цагану.
Додаје да би за туристе из Србије овај крај Грчке био посебно занимљив, јер нас, како каже, „као два православна народа повезује вера“ а овде је велики број манастира и цркава.
Очекује да ће се службе у овдашњим храмовима ускоро вршити, осим на грчком, и на српском језику, јер преко лета, један број туриста из наше земље, док су на летовању уз обалу, посећују у посебним турама – манастире Пилиона.
„У традицији српског народа, као и код нас, породица је веома важна. Мештани овде нуде традиционално пријатељско окружење које прија породичним људима свих генерација“, додаје Хриса.
А када су „све генерације“ у питању, у овом делу Грчке заиста није реткост, чак делује и као обавезан – призор у време ручка, када се, углавном три генерације једне фамилије, окупе у некој од локалних таверни.
Сви су дотерани, са широким осмехом, и фризурама; деца су бучна, али и остали. Једу, пију, гласно се смеју, у позадини је такође гласна музика, док они тако колективно уживају у свежој риби, сиру, салатама, вину…
Место где је Херакле васпитаван у пећини кентаура
„Није Пилион без разлога летњиковац богова, који овде са Олимпа свраћају да се одморе. Пилион је и планина кентаура. Они су према нашој митологији, добри познаваоци лековитог биља, којег овде има у изобиљу, и претеча су данашњих доктора, а уз чисту планинску воду са бројних извора, лековитост је гарантована“, прича за наш портал Хриса.
Пилион је у грчкој митологији иначе познат као дом митског краља Пелеја, Ахиловог оца. Међу кентаурима, најпознатији је Хирон, који је на овој планини, према легендама, из своје пећине саветовао и видао ране бројним јунацима, а људе учио на који начин да мешају лековито биље и да се лече, како да свирају и лове…
Легенда каже да је подигао, васпитавао и учио младог Херакла многим вештинама.
Цагану истиче да су места на Пилиону као музеј на отвореном, јер се, како каже, осећате као да живите у неком другом времену,: „Све је другачије – и по архитектури, и по томе како је очувана и богата природа, а и по начину живота који нигде нећете наћи.“
Када решите да сиђете до неке од пешчаних плажа око Волоса или Ларисе, избор је огроман, можете да употпуните доживљај и посетом некој од винарија.
Земљиште Магнезије плодно је и одлично тле за винову лозу, од које су многи узгајивачи решили да праве органско вино на које су поносни. И не само то, овде се гаје брескве и смокве, као основа за познати локални слаткиш са каранфилићем – „прасиносико глико".
Павла Стефановића је „хтела карта"
На путу ка винарији и „воћарији“ наша саговорница је предложила „кратко освежење уз пиће“ у једном успутном месташцу. Пролазимо поред језера Карла, које је познато по богатству биљног и животињског света, и зеленим оазама мира...
Улазимо у место које се зове – Стефановикио, Хриса каже да ме је „с намером ту довела“, јер је ово парче плодне земље некада било власништво Србина Павла Стефановића.
„Види се из авиона“ и то буквално, да овај „квадрат од села“ има чудну причу.
„Павле Стефановић је крајем 19. века, имање у Тесалији добио на картама у Истанбулу. Решио је да га, на наговор мајке, поклони Грцима, па је тако место добило име по његовом презимену. Изговара се Стефановикио или Стефановићево“, објаснила је Хриса, и повела нас у центар села „на пиће“ у локалну кафану.
У року од пет минута, наше малобројно друштво претворило се у повећу екипу. Ту су познаници, родбина, власникова породица, мештани... Столови су се спајали, па су неки у једном тренутку седели у делу у коме је још један додати сто малко „извирио“ на локални пут. „Има ли комуналне полиције овде“, питам се у себи. А „кратко освежење уз пиће“ је заправо сада већ било једночасовно мезе уз поховане лигње (каламари), ципуро с ледом, пуно минералне воде са Пилиона, доста салате и препеченог хлеба... Дакле – сијеста у ЕУ, усред радног времена, које у Стефановићеву заправо и није радно време, јер овде су поподнева традиционално резервисана за кратки предах од посла.
Кад си у Стефановићеву, понашај се као Стефановићевљанин...
Окрепљени, настављамо ка редовима винове лозе и смокви.
*Текст је реализован у сарадњи РТС-а и Програма делегације ЕУ у Србији „Пулс Европе”.
Коментари