Виљнус,  град у држави и држава у граду

Када сам кренула ка земљама Балтика, главни мотив је, признајем, био  премашити ту магичну бројку од 50 земаља у којима сам боравила. Интригирао ме тај регион, мешавина европског, скандинавског, руског, и са дубоким наслеђем некадашњег Совјетског Савеза. 

Али, искрено, желела сам и да коначно престанем да бркам три државе. Да их не третирам, попут већине, као оно нешто горе на северу, ни тамо ни овамо, са секундом, две обавезног премишљања пре него што се сетим чија је престоница Рига, чија Виљнус, а чија Талин. 

А о заставама да и не говорим, и чијих се боја присетим само ако их видим негде на победничком постољу. Што баш и није чест случај.

И вероватно ми је из тих разлога, а пратећи уз тату кошарку одмалена, Литванија некако била најпознатија и најпрепознатљивија.

Виљнус је центар Европе, и то буквално. Тако бар кажу Литванци. Геометријски су израчунали да се центар европског континента налази тачно на 25км од њихове престонице. 

То је 700 година стар град. Основао га је јунак Гедиминас, или Гедимин, који је дошао у тај крај у лов, па уснио сан у којем му се појавио гвоздени вук. Пророци су му рекли да је тај гвоздени вук провиђење. Симбол непобедивог града који ће ту основати. И он их је послушао. 

Гвоздени вук остао је симбол Виљнуса и појављује се на грбу града. Гедиминова статуа, не на коњу, него поред коња, краси централни градски трг.

Литвански вођа, чији ће потомци основати чувену пољску династију Јагелонаца, био је дипломатски идејни претеча британске краљице Викторије и данског краља Кристијана IX, јер је попут њих, имао много деце, чак десеторо, које је поженио и поудао по европским дворовима, стварајући тако добре дипломатске и породичне односе с њиховим државама. Тако да у венама готово свих актуелних краљевских породица тече и Гедиминова крв.

Тло Литваније углавном су шуме и мочваре, па су главни путеви у прошлости биле реке. Виљнус је саграђен на обалама Вилије.

Људска насеља постојала су ту још десет векова пре Христа.

За разлику од братских балтичких народа,  Летонаца и Естонаца,  литванска племена су се ујединила и самосталну државу основала још у XIII веку. Чак пет векова имали су највећу државу у Европи, простирући се од Балтика до Црног мора.

Литвански је најстарији изворни индоевропски језик и један од најстаријих живих језика на свету. Сачувао је многе одлике  прото-индоевропског, па Литванци могу делимично чак и да читају санскрит. 

Има сличности са летонским, али се говорници не разумеју баш много. 

У давна времена веровали су да душе мртвих реинкарнирају као дрвеће. Зато је посећи старо дрво најстрашнији грех и дан данас. 

Зелено-жуто-црвена застава симболизује шуме, сунце и крв.

Важили су за последње хришћане у Европи. Уз балтичке суседе, ови становници севера били су најпаганскији народи, а паганску веру очували су и кроз институције, јер у Литванији постоји званично паганска црква. 

Како су покрштавани? Помоћу маркетиншког трика. Црква је нудила вунену кошуљу ономе ко прими хришћанство, а будући да је вуна тада била веома скупа, било је и оних који би се крстили по неколико пута.

За разлику од протестантске Летоније и Естоније, Литванија је католичка. Око 77% има католика, али не иду у цркву. Локални водич открива да се готово половина венчања обавља, не у цркви, него у шуми, по паганским обичајима. 

Још једна разлика у односу на друге две државе с којима их увек пореде, јесте да у Литванији живи само пет одсто Руса. Најбројнија мањина су Пољаци. Литванија је 200 година била у унији са Пољском.

За најлепшу грађевину у држави важи црква Свете Ане у престоници, готичка црква од цигала из 1500. године. 

У граду има 80 цркава, а класицистичка катедрала краси главни трг са статуом оснивача града и кулом која је мали архитектонски сендвич, са доњим делом из XIV, средњим из XVI, а горњим из XIX века.

Стари град Виљнус на листи је Унеска, и краси га прави лавиринт уских уличица, у којима се лако изгубити. 

Гедимин је, када је основао град, да би развио економију и богатство, привлачио људе да се доселе, мудро пропагирајући верску и националну толеранцију, па је Виљнус од свог настанка, био прави космополитски град. Овде је живело изузетно много Јевреја, због чега је носио надимак Јерусалим севера. 

Нацистичка окупација током Другог светског рата потпуно је изменила демографску слику града. Нису правили ни концентрационе логоре. У кварту у центру био је јеврејски гето, из кога су Немци само изводили људе да их ликвидирају. Ретко ко се извукао, бежећи кроз тунеле које су копали испод зидина. Побијено је чак 95 одсто јеврејске популације, због чега је Литванија неславни рекордер и поприште најстрашнијег холокауста Другог светског рата.

Под Стаљиновим режимом побијено је око 300 хиљада Литванаца. Данас их има три милиона.

Муку муче с наталитетом, који је катастрофалан. Имају више паса по глави становника, него деце. Жале се и на велике државне дажбине, јер порези узму готово половину плата.

Важе за врло интровертне, не смеше се једни другима на улици. Ако им се неко осмехне, помисле да се познају, па их то збуни.

Спадају међу највише народе у Европи,  што оправдава и податак да су позната кошаркашка нација. 

Виљнус није само град у држави, него и држава у граду.

Уметничка република Ужулпис прогласила је 1996. независност на једном делу града. Имају свој устав, скупштину, председника, монету. Постоје и услови да се уђе. На граници  не треба ни виза ни пасош,  али је обавезан осмех и вожња испод 20 км на сат, што се, истини за вољу, баш и не поштује. 

Улице Ужулписа препуне су галерија, уличних уметничких инсталација, кафића, и свуда влада хипи атмосфера. Изненадио ме је необично велики број фризерских салона, али судећи по клијентели, чини се да се овде праве само специјалне и неуобичајене фризуре, па су и салони мале уметничке радионице, тако да потпуно има смисла. 

На многим путовањима, када први пут боравим у некој новој земљи, направим мини културолошки тест посетом опери. Литванија је и у том смислу била импресивна. Зграда опере грандиозна и визуелно фасцинантна. 

Успела сам да погледам нову поставку Дон Ђованија и допала ми се редитељева модерна интерпретација дела, које је сценски било прави еротски хорор, што Моцартово дело у суштини и јесте, иако ми се неке,  за оперу неуобичајене слике зомбија са чарапама на главама или леша окаченог у хладњачи, још врте по глави.

Представа за памћење свакако.

Но, од оперског хорор класика се и огладни.

Литванска кухиња се углавном базира на кромпиру и пиву.

Специјалитет је хладна розе чорба од цвекле, која је више за топлије летње дане, као и пржени штапићи од раженог хлеба са сиром, затим палачинке од кромпира или пржене кнедле од кромпира пуњене надевом од млевеног меса или сира.

Калоријске бомбе за температуре које су се у новембру спуштале и до минус седам. 

Али је град на мене ипак оставио утисак неке ушушкане топлине. И хладан и топао, на свој начин.