Тасманијски тигар на корак од повратка: Сан о оживљавању изумрле врсте постаје стварност

Тасманијски тигар, познат и као тилацин, био је торбарски предатор са пругама на леђима, последњи пут виђен 1936. године када је последња позната јединка угинула у зоолошком врту у Хобарту. Ловљен до истребљења због наводне претње сточарству, постао је симбол изумирања. Данас, идеја о његовом повратку више не припада искључиво научној фантастици.

Генетска слагалица без преседана

Тим компаније "Colosall" тврди да је реконструисао геном тилацина са прецизношћу већом од 99,9 одсто, што га чини најкомплетнијим древним геномом до данас. Успех је омогућен захваљујући изузетно очуваном примерку - глави тилацина старој 110 година чуваној у етанолу. За разлику од већине древних узорака, овај је задржао дуге секвенце ДНК.

Поред тога, научници су успели да изолују и молекуле РНК, који су знатно нестабилнији. РНК пружа увид у то који су гени били активни. "Са овим ресурсом моћи ћемо да утврдимо шта је тилацин могао да окуси, омирише, какав је вид имао, па чак и како је функционисао његов мозак", објаснио је професор Ендру Паск са Универзитета у Мелбурну.

Од миша до тигра: Пут кроз ДНК

Поседовање генетског кода је само први корак. План подразумева коришћење технологије ЦРИСПР за измену генома најближег живог сродника тилацина – дебелорепог дунарта, малог торбара величине миша. Упоређивањем генома, истраживачи идентификују кључне разлике и потом "преправљају" ДНК дунарта.

Тим је већ извршио више од 300 јединствених генетских измена у ћелијама дунарта. Паралелно су остварени и пионирски кораци у асистираној репродуктивној технологији. Научници су развили методе за индукцију овулације код дунарта и успели да одгаје ембрионе у вештачком уређају налик материци. Ове технологије би могле имати примену у очувању угрожених торбара, попут тасманијског ђавола.

Гласови сумње и етичке дилеме

Упркос оптимизму, многи научници позивају на опрез, а главни приговор је недостатак рецензираних научних радова. "Волела бих да видим објављене податке пре него што се превише узбудим", изјавила је Парвиндер Каур, директорка ДНА Аустралија. Други су скептичнији у погледу изводљивости пројекта. Кристофер Хелген, научник у Аустралијском музеју, сматра да је савршен геном "мали део слагалице" и не представља приручник за састављање животиње.

Он истиче да су тилацин и дунарт раздвојени са 40 милиона година еволуције, упоређујући покушај са уређивањем генома пса како би се добила мачка. Пројекат отвара и бројна етичка питања: да ли би новац био боље потрошен на очување постојећих врста и каква би била добробит животиња створених у лабораторији? Док једни виде "васкрснуће" тилацина као исправљање историјске неправде, други га називају "науком из бајке".