Зашто Хаваји „увозе“ комарце

Америчка острвска држава Хаваји остаје без птица. Ове животиње играју кључну улогу у опрашивању и разношењу семена, а такође су веома важан део хавајске културе. Ситуација је тешка јер инвазивне популације комараца на архипелагу десеткују популације домаћих птица, попут ретких хавајских зеба, то јест хавајских медоносних чешљугарки.

Некада је на Хавајима било више од 50 познатих врста медоносних чешљугарки, али данас их је остало само 17, од којих је већина угрожена. 

Прошле године, акикики (Oreomystis bairdi), малена сива птица, функционално је изумрла у дивљини, а процењује се да је остало мање од 100 жутозелених акекеа (Loxops caeruleirostris).

Крчење шума и развој генерално имали су утицаја, али према речима др Криса Фармера, директора програма за Хаваје при Америчкој организацији за заштиту птица (American Bird Conservancy – ABC), „егзистенцијална претња“ је птичја маларија, коју шире комарци.

Инсекти нису аутохтони на Хавајима, већ су први пут забележени 1826. године, вероватно ненамерно пренети на бродовима-китоловцима.

„Изазвали су таласе изумирања“, наводи др Фармер, јер многе домаће птице, попут медоносних чешљугарки, нису биле отпорне на болест.

Пошто комарцима изузетно прија боравак у топлијим тропским стаништима на ниским надморским висинама хавајских острва, преостале медоносне чешљугарке су пронашле уточиште у вишим деловима планинских области на острвима попут Мауија и Кауија, објашњава Фармер.

Међутим, ситуација сада почиње да се мења.

„Са климатским променама, видимо пораст температура и гледамо како се комарци пењу уз планине. На местима попут Кауија број птица једноставно драстично пада. То је константан марш комараца у планине како им температуре то омогућавају, а птице се потискују све више и више све док не остану без станишта у којем могу да преживе. Ако не будемо прекинули тај циклус, изгубићемо наше медоносне чешљугарке“, указао је др Фармер.

Потрага за решењем

Заштитници природе траже решење за контролу популација комараца и организују спасилачке линије за хавајске птице. Борба са комарцима на већем нивоу је тешка, каже Фармер, који објашњава да би употреба пестицида, на пример, такође оштетила аутохтоне популације инсеката као што су винске мушице и воћне мушице које су веома важне за екосистеме.

Пошто комарци представљају огромну претњу по људско здравље, ширећи, између осталог, маларију код људи, денга грозницу и вирус зика, научници деценијама проучавају овај проблем, осмишљавајући различита решења, укључујући технику некомпатибилних инсеката (IIT).

Ово подразумева пуштање у природу одређени број мужјака комараца заражених волбахијом, сојем бактерије која се иначе јавља код ових инсеката, а изазива неплодност, то јест јајашца не могу да се излегу када се такви мужјаци паре са дивљим женкама. Временом, уз поновљено убацивање заражених мужјака, бројност дивље популације би требало да опадне.

Мултиагенцијским партнерством које је посвећено заштити хавајских медоносних чешљугарки, заједно са организацијом Birds, Not Mosquitoes, ABC је 2016. године, проценио да метода IIT има највеће шансе за успех управо на Хавајима и почео је да истражује како да примени исту технику на комарце који преносе птичју маларију.

„Комарац који преноси птичју маларију разликује се од оног који преноси људску маларију“, објашњава др Фармер. Због тога, како каже, почело је тестирање различитих сојева волбахије на комарцима са Хаваја како би се утврдило који је најефикаснији.

Процес је трајао неколико година, због „комбинације науке, ангажовања заједнице и регулаторног процеса“, каже Фармер, додајући да је сасвим природно, да кад год кажете да желите да пустим милионе комараца у шуму, људи имају много легитимних питања.

У лабораторији у Калифорнији, 2022. године, почео је повећани узгој комараца са одабраним сојем волбахије. Већ следеће године, у подручјима Мауија која настањују хавајске угрожене птице, из хеликоптера су испуштени први контингенти инсеката у биоразградивим капсулама.

„Имамо грубу процену броја комараца у природи и покушавамо да пустимо 10 пута више мужјака са волбахијом, како би успели да пронађу женке и могли да се паре са њима. Тренутно пуштамо 500.000 комараца недељно на Мауију и 500.000 комараца недељно на Кауију“, каже Фармер додајући да за то користе и дронове и хеликоптере.

Према његовим речима, то је први пример глобалног коришћења технике некомпатибилних инсеката у сврху заштите природе. Ако се метода буде показала као успешна, Фармер се нада да ће инспирисати колеге да је примене на другим локацијама.

Међутим, Фармер упозорава да, док су на Хавајима били самоуверени када је реч о примени методе јер су комарци инвазивна врста која постоји тек 200 година и стога не игра велику еколошку улогу, у другим земљама где су аутохтони, ова техника би могла имати нежељене последице по екосистем.

Куповина времена

Једна од главних препрека за пуштање инсеката у природу на Хавајима био је удаљени, планински терен, склон јаким ветровима са непредвидљивим временским условима.

Стручњаци су се углавном ослањали на транспорт капсула хеликоптерима, али је то скупо и на архипелагу их има ограничен број, са приоритетним активностима попут гашења пожара, безбедносних акција и туристичких тура, наводи др Фармер. Поврх свега, мисије су често морали да откажу у последњем тренутку због неповољних временских услова.

Ту су на сцену ступили дронови. Након вишемесечног тестирања летелица у захтевним условима, провере њиховог домета и пројектовања заштитне амбалаже са контролисаном температуром која би била безбедна за транспорт комараца, у јуну је почело успешно допремање комараца и на овај начин.

„Ово је први познати случај да дронови испуштају специјализоване капсуле са комарцима. Имамо већу флексибилност када је у питању допремање у подручја која генерално имају веома непредвидљиве временске услове, а осим тога безбедније је јер ниједан човек не мора да се вози у летелици која распоређује инсекте по забаченим крајевима“, наводи Адам Нокс, руководилац пројекта за испуштање комараца у природу на Хавајима.

Употреба дронова такође „смањује трошкове, време летења тимова, емисије и буку, што заузврат значи јефтиније и одрживије допремање комараца у природу.

Фармер очекује да ће проћи око годину дана пре него што се резултати убацивања комараца буду видели, као и да ли примењена метода уопште функционише. Међутим, нада се да ће то помоћи да се „купи време“ за повећање бројности угрожених птица.

Недавна студија коју су спровели Савез за дивље животиње зоолошког врта у Сан Дијегу и Национални институт за конзервацију у биологији при организацији Смитсонијан, открила је да још има времена да се од изумирања спасу медоносне зебе попут акекеа уколико метода са имплементацијом мужјака комараца буде успешна.

Кристофер Киријазис, истраживач Савеза за дивље животиње зоолошког врта Сан Дијега и водећи аутор студије, рекао је за Си-Ен-Ен да је њихов модел показао хитност ситуације: „Ако сачекате неколико година, временски оквир за ефективно деловање се веома брзо сужава“. Иако је техника некомпатибилних инсеката „амбициозна“ и никада раније није коришћена у овим размерама за овакву врсту циља у конзервацији, то јест спасавању врста од изумирања, Киријазис верује да наде има.

Наредна деценија кључна за спас угрожених птица на Хавајима

Ако број комараца може да се контролише, онда постоји могућност да би медоносне чешљугарке имале времена да обнове популацију и то са већом генетском разноликошћу, па чак и да развију отпорност на птичју маларију. Већ постоје знаци да се то дешава са једном врстом медоносне зебе, амакихи, наводи Фармер.

Међутим, Киријазис упозорава да „чак и ако би се (заштитна) мутација појавила у овом тренутку, веома је мала вероватноћа да би се она довољно брзо проширила да би врста птице била спасена“.

Окружење са мање ризика од болести би такође пружило боље услове за преживљавање након пиштања у природу птица одгојених у заточеништву.

Акикикија у дивљини више нема, али се узгаја у центрима за заштиту птица на Хавајима.

За Криса Фармера, бити на челу овог пројекта и гледати како птице изумру је срцепарајуће. Али управо то га покреће: „Имамо могућност да спасемо ове врсте. Ако не будемо сачували ове птице током наредне деценије, вероватно их неће ни бити у будућности. И зато нас способност да променимо свет, да променимо будућност, снажно мотивише“.