Свилена мрежа и повраћање отрова, паук који убија на другачији начин

Паук познат и као чипкасти, или паук паперјастих ногу (uloborus plumipes), уобичајена је врста широм Европе и Африке. Нема отровне жлезде, па се сматрало да је безопасан. Биолози су претпостављају да овај паук користи другачији метод хемијског ратовања.

Еколог са Универзитета у Лозани, Сјаођинг Пенг, и његове колеге су сада открили да чипкасти пауци повраћају токсине из свог средњег црева на свој плен обмотан свиленим нитима како би га савладале.

Иако се једињења токсина у цревима разликују од оних која се налазе у очњацима отровних паука, чини се да су подједнако ефикасна у онеспособљавању плена.

„Наши узорци су се показали као веома инсектицидни, убивши у просеку 50 процената воћних мушица у року од сат времена од изложености“, каже еколог Ђулија Занколи, такође са Универзитета у Лозани.

Истраживачи су открили да су ови токсични протеини слични онима у дигестивним течностима других паука, попут parasteatoda tepidariorum, упркос томе што и ова врста има отровне жлезде.

„Налази показују да токсини паука нису искључиво ограничени на специјализоване жлезде које луче отров, већ играју улогу и ако их има у дигестивном систему.То подржава еволутивну везу између два система, што сугерише да су токсини можда у почетку служили дигестивним функцијама пре него што су коришћени као отров“, објашњава Пенг.

За разлику од својих отровних врста-пандана, u. plumipes нема канале у очњацима за убризгавање било чега, потврдили су истраживачи. Сматрају да је чипкасти паук временом изгубио свој отров, али је то надокнадио преласком на коришћење својих дигестивних токсина.

Иако се паукова људи често плаше, они играју кључну улогу у нашим екосистемима, држећи број одређених инсеката под контролом, а истовремено обезбеђујући храну за многе птице, гмизавце и друге животиње, чак и људе, а неки изгледају спектакуларно.

Њихови отрови су такође показали обећање за потенцијалну медицинску употребу, па би можда било вредно истражити и својства њихових цревних токсина.

Истраживање је објављено у часопису BMC Biology.