Како је Бечу успело да укроти Дунав

Код великих поплава у Европи прошлог септембра, Беч је остао поштеђен. Местимично се излио Бечки поток, који није у систему Дунава. Али Дунав, са својом масом и брзином у горњем току, није се померио. Једна изложба у Музеју Беча показује како је град кротио реку.

Урбана историја Беча је историја регулације Дунава. Он је сваке плавне сезоне сам себи просецао корито у десетинама речица кроз мочварни предео. Град се осећао угрожен, што је и био.

Док Дунав није могао да се определи за један ток, град није могао да спава. Године 1870. је на суво просечена главна дунавска траса. Сто година касније је паралелно прокопано још једно дунавско корито, плус насуто вештачко острво између. Град је победио, у границама разумног. Изложба показује регулацију вода као уметност стрпљења и плана.

„Полазно питање је било како реке одређују град. Овде су се читави урбани простори развили из плавне речне долине, тамо где, да је све остављено природи, не би смели да буду. Ако гледамо на под види се велики план с почетка 19. века. Сплет бескрајних рукаваца, мочвара и ритова. Ако се попнемо ниво више, препознаје се данашња слика града. Добро се виде три линије – два равна речна корита и зелено острво за одмор, спорт или природна концертна бина. То су централне тачке ове изложбе – како су се људи и река борили за контролу, и какав су споразум на крају постигли“, објашњава Ана Јунгмајр из Музеја града Беча.

У општинама Бригетенау и Леополдштат све подсећа на борбу са Дунавом. Прва градска плажа која је настала отимањем територије од реке звала се „Ривијера за незапослене“.

Улице носе називе инжињера који су радили на регулацији, или имена бивших дунавских притока, топонима као Међумостовље и Вучји рит. Некад фиктивних личности из доба биедермајера, као Grillparzerov Spielmann/Сиромашни музикант, који умире док спашава децу из поплаве – управо на месту где сад стоји музеј у крају који се у преводу зове Бригитина мочвара.

„Поплаве су овде вековима долазиле, правиле острва, уништавале повртњаке и егзистенције. Животиње су умирале, људи су се давили. Ни после прве регулације Дунава катастрофе нису престале. Године 1952. је била страховита поплава које се још сећам. Отац ме је као дете водио 'да гледамо поплаву'. Очито проблем није био решен, па су радови настављени. Кад се погледају разорне поплаве у Европи последњих година, Беч се увек извукао. Тајна је у Дунавском оству – река га покрије, повуче се и као да ништа није било“, наводи Рихард Фелслајтнер, директор Општинског музеја Бригитенау.