У Србији расту две врсте рамонде, ретко цветају једна уз другу, а ево где их можете наћи – заједно

У Јелашничкој клисури, која се налази на око 15 километара од Ниша, у суровим условима камењара, у пролеће расте рамонда, заштићена врста посебне биљке.

„У Јелашничкој клисури расту две врсте рамонде, то су српска и Наталијина рамонда, и управо је ово место једно од два места где ове две врсте рамонде расту заједно. И једна и друга врста су строго заштићене према националном законодавству и врло су сличне на први поглед, рекла је Драгана Недељковић из Завода за заштиту природе Србије.

Ипак између два цвета – има разлика.

„Наравно, ипак има разлика, и прва основна разлика јесте у боји њиховог цвета. Наталијина рамонда има цветове љубичасте боје које је нешто тамнија од цветова код српске рамонде, то је прва разлика. Затим, крунични листићи или такозване латице код Наталијине рамонде су јако блиско, стоје једна уз другу, мало су преклопљени, док су код српске рамонде крунични листићи потпуно раздвојени. Наталијина рамонда има ситно назубљене зелене листове, док код српске рамонде та назубљеност изгледа мало другачије, има крупније зупце“, објаснила је Недељковићева.

Наталијину рамонду је открио доктор Сава Петровић, српску рамонду Јосиф Панчић.

„Српска рамонда је откривена на планини Ртањ, надомак Сокобање и Бољевца, а неколико година касније, у Јелашничкој клисури на такозваном Радовом камену је откривена и Наталијина рамонда. Пошто је откривена у околини Ниша, доктор Сава Петровић је најпре имао идеју да овој биљци да назив нишка рамонда, односно ramonda nisana. Међутим, пошто је он био дворски лекар краља Милана Обреновића, одлучено је да биљка добије назив Наталијина рамонда, у част краљице Наталије Обреновић“, рекла је гошћа РТС-а.

Недељковићева је објаснила и у каквим условима расте рамонда.

„Расте у пукотинама кречњачких стена, увек је окренута ка северној експозицији и захтева одређену количину влаге на свом станишту. Оно што је специфично за ове врсте – и за једну и за другу рамонду, и трећу врсту рамонде која расте на Пиринејском полуострву јесте да имају способност да неповољне услове на станишту преживе одређени период у такозваном стању анабиозе, када су сви њени метаболички процеси умањени. Чим се успоставе нормални услови на станишту, када станиште добије одређену количину воде и влаге, њен животни циклус се сасвим нормално наставља“, објаснила је специфичност рамонде.

На питање о томе колико дуго рамонда може бити у стању анабиозе, и због чега је заправо зовемо феникс биљка, Драгана Недељковић каже: „Она може бити неколико месеци, с обзиром на то да цвета крајем априла, маја, јуна, месеца... у зависности од временских услова, и чим дође средина лета када су високе температуре, када станиште постаје суво, она полако прелази у стање анабиозе до следећег пролећа, односно до маја месеца.То је оно што биљку чини изузетном, и из којег разлога се назива феникс биљка, односно може после одређеног времена привидне смрти, како се то у народу каже, да поново оживи“, закључила је Недељковићева.

Необичан и издржљив цвет, инспирација је за песму Рамонда којом нас победница ПЗЕ, Теја Дора, ове године представља у Шведској на Евросонгу.