Иако су „летње досаде“, комарци праве сопствени антифриз, па нас муче и у хладним данима, односно ноћима

Комарци су хладнокрвна створења, што значи да се њихова телесна температура мења са околином. Како температуре падају, они постају мање активни и могу угинути ако температура буде прениска. Међутим, одређене врсте комараца су се прилагодиле да преживе у подручјима са доста хладнијом климом, као што је Арктик.

Те врсте су развиле посебне адаптације за преживљавање у тим екстремним условима.

На пример, неке врсте комараца ће користити неку врсту антифриза у својој крви да би издржале ниже температуре. Та супстанца  им помаже да преживе температуре чак и до минус 50 Целзијуса.

Друге врсте комараца могу хибернирати током зимских месеци. Тако некада могу да преживе и врло ниске температуре и онда се активирају на пролеће када температуре почну да расту.

Неке врсте комараца преживљавају тако што се током хладних периода склањају на топле локације. Могу наћи склониште у кућама, шталама или чак испод камења где су температуре умереније.

Поред тога, за то време могу се хранити крвљу животиња и птица које су у стању да генеришу сопствену телесну топлоту, обезбеђујући им адекватан извор хране.

На крају крајева, док комарци углавном не воле ниже температуре, неке врсте су се прилагодиле да преживе у таквим условима.

Коришћењем свог такозваног антифриза, хибернацијом и проналажењем топлог склоништа, они су у стању да преживе чак и у најхладнијим климатским условима.

Протеинско једињење које производе, и које је налик антифризу, помаже има да се спречи смрзавање.

Иако комарци углавном преферирају топлију климу и не функционишу добро на нижим температурама, одређене врсте комараца су се прилагодиле да преживе у хладнијим климатским условима, и успевају да пронађу храну али и да се размножавају.

То је због њихових физиолошких могућности за адаптацију и способности да производе једињење налик антифризу.

Када температура падне испод 10 степени Целзијуса, комарци могу постати успавани и успорени, а ако температура падне испод седам степени, и то потраје неко време, може проузроковати њихову смрт.

Комарцима је потребна влага да би преживели, а у хладнијим климатским условима до влаге је можда теже доћи.

Никако не воле ветар

Осим повољне температуре, комарцима је потребно довољно влаге да би преживели а смета им и ветар, посебно онај хладан. Међутим, одређене врсте комараца могу да преживе на температурама и до минус 20 степени.

Док неке врсте, како је наведено, хибернирају, друге остављају јаја до пролећа.

Комарци проналазе зимска скровишта (осим штала и подрума) и на отвореном, а то су локације дуж залеђених обала потока и у корењу дрвећа.

Многе врсте комараца умиру када захладни, остављајући само јаја која чекају топлоту и пролећне кише да се излегу и дају нову генерацију.

Врсте које, с друге стране, преживљавају хибернацијом су anopheles, culek, culiseta...

Плантажер као истраживач

Тешко је поверовати да ова створења крхког изгледа могу да преживе ниске температуре. Џеј Тарнер Брејкли, који је поседовао плантажу брусница у Њу Џерзију, још почетком 20. века је проучавао понашање комараца на хладноћи.

Према речима ентомолога Џона Б. Смита, „газио је по мочварама и током невремена и снега, олуја и киша, како би прикупљао узорке и посматрао их након чега их је слао ентомолозима који су те налазе разврставали по каталозима и објављивали извештаје на основу његових података”.

Открио је нову врсту са јединственом стратегијом преживљавања у хладном времену (vieomiia smithii), али је такође пронашао и описао стотине обичних одраслих комараца који уобичајено хибернирају, и остају живи и здрави усред зиме у Њу Џерзију.

Смит је описао Брејклијев рад у Извештају Државне пољопривредне експерименталне станице из 1904. године у Њу Џерзију. Посвећеност Брејклија и његових савременика проучавању комараца сачувана је у старим извештајима који су и даље доступни и корисни истраживачима.

Брејкли је пронашао комарце anopheles и culek како се крију напољу у заштићеним областима обала поред потока, усред корења дрвећа и у рупама у земљи које су оставиле кртице, мишеви и друге животиње, као и у шупљим стаблима.

Око људских станишта, скривали су се у подрумима и штала и кућа, испод земље, где је температура била виша од спољашње. Приметио их је и у празним кућама или зградама, или међу кутијама и стварима на отпаду.

Када нађу делимично загрејан простор, као што је рецимо подрум у грејаној кући, они ипак одлете, ако се деси да их неко или нешто узнемирава. Ако им је било потребно да преживе тамо где је температура заиста била ниска, улазили су у потпуну хибернацију. Брејкли их је током хибернације сакупљао и приметио је да, ако их у том стању пусти, они „једноставно само падну на тло“.

Чучањ, па хибернација

Да би преживели хладноћу, комарци су због уласка у хибернацију заузимали положај који је Брејкли назвао „чучањ у хибернацији“, што значи да су максимално савијали ноге и привијали тело близу површине на којој су били. Можда тако покушавају да апсорбују мало топлоте са површине, јер су хладнокрвни.

Плантажер је пронашао је хиљаде комараца како хибернирају у кућама и помоћним зградама око мочвара поред његових имања, неке у подрумима, друге како чуче на зидовима или плафонима празних зграда.

Пошто се комарци не хране током зиме, у јесен преласком са крви на храну са више шећера, као што је труло воће, могу удвостручити своју тежину. Научници су недавно открили шта им даје сигнал да је време промене исхрану.

„Снежни комарци“, којих има неколико различитих врста, не хибернирају, већ се ослањају на своју отпорност.

Снежни типови

Комарац culiseta inorata је „снежни комарац“ или „зимски комарац“, и активан је током целе зиме јер једноставно лети у топлије крајеве. Друге врсте комараца који хибернирају, попут anopheles freebornii умеју да се активирају када током зиме мало отопли. Свакако, бројне су врсте комараца чија јаја презиме без проблема јер су отпорна на хладноћу.

Најнеобичнија стратегија преживљавања током хладног времена припада комарцу vieomiiia smithii који проводи зиму смрзнут у леду у листовима биљке. Ови комарци су такође једни од ретких који не уједају ни људе ни животиње.

Џеј Тарнер Брејкли, који их је први открио, приметио је ларве замрзнуте у чврстом леду унутар листова биљака, када је температура била два степена испод нуле. Увео их је у затворен простор и пустио да се одмрзну, а они су убрзо почели да се крећу.