Модна индустрија нас затрпава отпадом – да ли је рециклажа решење или узалудна борба

Шведски приморски град Сундсвал добио је прошле године предузеће „Рињусел“ (Renewcell), прву комерцијалну фабрику за рециклажу текстила у текстил.

Огромно складиште отворено је на самој обали, са лаким приступом за бродове који испоручују бале од 400 килограма исецканог памука и тексаса из сортирница текстилног отпада у Немачкој, Швајцарској и Шведској.

Унутар складишта, велике правоугаоне бале су наслагане у колосалне пирамиде од тканине. Високе гомиле теже и више од 500 тона. Сваког месеца ово постројење може примити и десет пута већу количину текстила и претворити је у материјал који се зове циркулоза.

Циркулоза изгледа и под прстима се осећа као грубљи папир, али се може користити за прављење вискозног рајона (обично направљеног од дрвене пулпе) и затим нове одеће.

„Уместо да шаљемо (текстилни отпад) на депонију или спаљивање, желимо да га прикупимо“, каже Патрик Лундстром, извршни директор „Рињусела“ додајући то виде као карику која недостаје у модној индустрији.

Колонијализам отпада – велики произвођачи отпад шаљу у сиромашне земље

Питање шта учинити са хрпама, брдима, планинама текстилног отпада који производи модна индустрија све је актуелније.

Слике коришћене одеће разбацане по плажама Гане и динама пустиње Атакама у Чилеу наглашавају горку истину колонијализма отпада – праксу великих произвођача отпада (попут Велике Британије) који свој отпад шаљу у сиромашније земље без ефикасног управљања отпадом – и откривају како је прекомерна производња учинила брда мајица, хаљина и фармерки безвредним за добротворне организације и препродавце.

Међутим, 60.000 тона текстилног отпада које ће „Рињусел“ моћи да преради до следеће године је само кап у мору.

ЕУ и Швајцарска су 2020. године произвеле седам милиона тона отпада од одеће. Очекује се да ће до 2030. та количина премашити 8,5 милиона тона.

Око 70 одсто тога се баца са обичним кућним отпадом и иде директно на депонију или у спалионице, показују подаци консултантске куће „Мекинзи“. Око 30 одсто се прикупља у оквиру различитих програма поклањања и донација.

Одећу бољег квалитета узимају и препродају старинарнице или добротворне продавнице у Европи; остатак се извози у Африку и Азију да би био продат у радњама половне одеће (secondhand).

Такође, извештај који је у фебруару објавила одржива модна фондација „Чејнџинг маркетс“ (Changing Markets) сугерише да је чак половина отпадних материјала који се шаљу на глобални југ тако лошег квалитета да се на крају бацају у реке или продају да би се спалили и тако употребили као (веома отровно) гориво. Количина претворена у нову одећу процењује се на 0,1–1 одсто.

Компаније осим „Рињусела“ имају технологију хемијског рециклирања, која ствара влакна тзв. девичанског квалитета која се теоретски могу рециклирати, али напредак ка постизању комерцијалних размера је изузетно спор.

Истраживачки институт за текстил и одећу из Хонгконга (HKRITA), на пример, отворио је фабрику у Индонезији 2021. године, али рециклира мање од хиљаду тона годишње.

„Без (више) система за рециклажу који раде на знатно већем нивоу, нећемо моћи да ухватимо корак са индустријским отпадом и отпадом који се ствара након употребе“, каже извршни директор HKRITA Едвин Кех.

Премало рециклаже наспрам пребрзе производње 

Механичка рециклажа текстила постоји годинама, али чини мали проценат тржишта влакана и производи материјале који се морају помешати са некоришћеним влакнима да би могли да се користе као одећа.

Проблеми са којима се суочава рециклажа текстила готово су исти: потреба за материјалима који нису мешавина (одећа се углавном прави од мешаних материјала); недостатак инфраструктуре за сакупљање и сортирање текстилног отпада; и потешкоћа у набавци довољно великих поруџбина да би се оправдала инвестиција за изградњу довољно великих фабрика.

„Рињусел“ је имао неке предности када је у питању индустријализација. Преузео је стару фабрику папира која је већ користила 100 одсто обновљиву енергију и имала је нешто од потребне инфраструктуре.

Партнерство са Групом H&M и непрофитном компанијом „Канопи“ довело је до поруџбина од модних брендова укључујући „Ливајз“, „Ђани и Филипа К“. Ипак, чак и уз те предности, шведска фабрика за рециклажу текстила пријавила је слабију продају од очекиване.

„Рињусел“ је саопштио 16. октобра да Лундстром одлази са места генералног директора, а компанија се наводно нада да ће ново руководство успети да обезбеди раст поруџбина. „Рињусел“ може да обради памучни текстил који садржи до пет одсто синтетичких материјала, али Лундстром каже да се ради на томе да се то прошири.

У лабораторијама компаније, циркулоза се може рециклирати до седам пута. Управа се нада повећању капацитета фабрике у Сундсвалу на 120.000 тона 2024. године, а истражују се локације за отварање огранака у САД, Азији и Африци.

„Нема више изговора. Наше обећање је да ћемо прерадити 100 одсто текстилног отпада“, каже Лундстром. 

Шта каже закон 

Криза са текстилним отпадом почиње да привлачи пажњу и законодаваца. Ускоро ће проширене шеме одговорности произвођача учинити да брендови буду одговорни за фазу краја животног века својих производа.

У ЕУ ће уништавање непродате робе бити забрањено од 2024. године, а до 2025. текстил ће се сакупљати у одвојеном току отпада, слично као папир и стакло. Велика Британија тек треба да донесе закон о овом питању, али је у јулу министарка животне средине Ребека Поу покренула програм који укључује предлоге за подстицање циркуларности и стварање индустрије за рециклажу текстила.

Ови кораци представљају значајан помак у свести о томе колико се брзо индустрија одеће претворила у „фабрику“ отпада. Али све већа брзина производње и успон вртоглаво брзих модних брендова као што су "Shein" и "Boohoo" значе да ће јаз између количине створеног отпада и капацитета прерађивача текстила наставити да се шири.

У неким аспектима, произвођачи брзе моде раде на проналажењу решења. H&M има 10,37 одсто удела у „Рињуселу“ и већ продаје одећу направљену од циркулозе.Такође, од 2013. године спроводи програм рециклаже кроз канте за прикупљање у својим продавницама. Циљ је, према речима Сесилије Бренстен, шефице одељења за коришћење ресурса и циркуларни утицај у Групи H&M, да се текстилни отпад из производње користи за израду сировина од којих се прави одећа.

Али недостатак инфраструктуре и капацитета за рециклажу чини ову амбицију тешко помирљивом са пословним моделом изграђеним на масовној производњи. Осим тога, ова шема враћања одевних предмета је дуго била оптерећена питањима о њеној ефикасности. За 10 година колико функционише, програм је прикупио 155.000 тона текстила за препродају и рециклажу, али неки извори сугеришу да обим њихове производње износи чак три милијарде одевних предмета годишње.

У свом извештају, „Чејнџинг маркетс“ известио је да је пронашао одећу брендова брзе моде, укључујући H&M, на депонијама или спаљену у Кенији. Ово је „симптом веома линеарне индустрије у којој се делови слагалице још не уклапају“, каже Бренстенова.

Истина је да модна индустрија производи превише одеће. У годинама које ће бити потребне рециклерима текстила да изграде фабрике индустријске величине, биће направљено на стотине милијарди одевних предмета који су вишак – отпад без једног јединог дана коришћења.

„Рециклажа је можда последње средство за решавање проблема отпада. Много је боље не стварати отпад или уопште мање трошити“, поручује извршни директор HKRITA Едвин Кех.