Амбалажа у природи, сировина у увозу – када ће депозитни систем заживети у Србији

На српско тржиште се годишње пласира око четиристо хиљада тона амбалаже, која у великој мери завршава на депонијама и у природи, показују подаци Агенције за заштиту животне средине.

Док се чека на увођење депозитног система, у којем би амбалажа могла да се врати у трговинама уз накнаду, искуство са рецикломатима постављеним у неколико градова Србије показало је да грађани сматрају да је то добар начин да се подстакне рециклажа.

Ускоро ће бити постављено још 11 сакупљачких станица.

Усмереност ка малим продавницама

Зоран Јаковљев из Немачке организације за међународну сарадњу ГИЗ каже да је фокус на томе да се оне поставе у малим трговинским ланцима, јер у Србији више од 70 одсто чине такозване мале продавнице, које су искључене из традиционалних депозитних система.

"Да би се успоставило дугорочно одрживо решење, неопходно је да се пропише законски оквир, а затим да се инвестира у инфраструктуру и да се управљање системом повери такозваној депозитној организацији. Већину система инвестира обавезничка индустрија, пре свега произвођачи који пласирају напитке на тржиште", наводи Јаковљев.

Према његовим речима, та индустрија не би требало да управља системом, већ би држава требало да има улогу мониторинга и контроле над системом.

Иако се у Србији најављује већ десетак година, депозитни систем би могао да заживи 2027. године, ако се наредне године донесе нови закон о амбалажном отпаду.

"Процес траје дуго због сложених преговора између више актера – трговине, бизниса, заједнице и државе. За 20 година изгубили смо више од две милијарде евра рециклабилних сировина, за шта је наша индустрија остала ускраћена. Процес депозита мора сада да успе", наводи Синиша Митровић из Центра за циркуларну економију ПКС.

Напомиње да ћемо ускоро имати обавезу да све што се производи у Србији садржи рециклат у амбалажи у износу од скоро 30 до 50 одсто.

Потрошачи у Европи мотивисани

Истраживања показују да 86 одсто грађана Србије подржава увођење депозитног система, који је заживео у већини европских земаља, где су потрошачи мотивисани јер у продавницама добијају новац за враћену амбалажу, а пластичне флаше и конзерве тешко да се могу видети у природи.

"Тема дуго постоји и људи су је свесни. Потребан је законодавни оквир. Бенефит је што на улицама и у природи нема отпада који се прикупља кроз депозитни систем", указује Јелена Петљански, менаџерка за одрживост компаније Ball.

Док велика количина амбалажног отпада завршава на дивљим депонијама и у рекама, рециклари су принуђени да увозе сировине.

"Проблем у Србији већ деценију и по јесте то што систем сакупљања заостаје за регионом, али и за Европом, а нама недостаје сировина, па радимо са мање од половине капацитета. Будући да немамо довољно домаће сировине, рециклари у Србији су приморани да увозе из региона, као што су Хрватска, БиХ, Црна Гора и Северна Македонија", напомиње председник Српске асоцијације рециклера амбалаже Михаил Матески.

Србија се обавезала да до 2030. године испуни циљеве Европске уније, који подразумевају рециклажу 85 одсто отпада од картона и папира, 75 одсто стакла, 60 одсто алуминијума и 55 одсто пластичног отпада.