Расадник на Тари за спас генофонда Панчићеве оморике

Преживела је ледено доба, али су глобално загревање и суше нови, тешки изазови. На Тари и кањонима у сливу Дрине, јединим местима на планети која су њен природни дом, живи фосил светске флоре, има потпуну заштиту, а сада и своје „обданиште“ – стакленик у коме ће се из семена развијати младе биљке.

„Контејнерска производња садница свакако има предности у односу на класичне саднице, јер је краћи производни процес, а и боља је адаптација на станиште, јер овакве саднице већ имају бусен. Такође, производња се организује у затвореном простору, па се и услови производње могу контролисати, због чега је и већи потенцијал од избегавања суше, па самим тим боље пошумљавање оваквим садницама“, објашњава Милица Станишић из Националног парка Тара.

Капацитет стакленика је око 20.000 висококвалитетних садница Панчићеве оморике, јеле и смрче. Такав узгој обезбеђује и раст већег броја јединки по килограму веома скупог семена, до кога је тешко доћи, јер се шишарке не сакупљају са земље, већ се искључиво беру са витких и уских крошњи оморике.

„То је права вештина стићи до шишарки и, нажалост, нема много људи који су способни да то раде. Треба имати у виду да нам за килограм семена треба сто килограма шишарки, а са једног стабла можемо да добијемо пет до осам килограма шишарки, тако да је јасно колико је то тешко. Зато је и цена самог семена јако висока – око 55.000 динара за килограм“, истакао је Ранко Милановић из Националног парка Тара.

Од сићушних зрна развијају се 40-50 метара висока стабла и потврђују латинску изреку да је природа у најмањим стварима највеличанственија.

Уз то, семе у себи носи и генетски код – запис особина претходних генерација, које су милионима година насељавале планету, а опстале само овде. Зато ово и јесте место њихове регенерације.