Како је Немачка плакала над судбином поларног меде и његовог спасиоца

Четири године "Кнутманија" је тресла Немачку. Кажу да такву популарност у тој земљи ниједан политичар није имао. Ових дана навршило се 11 година откако је угинуо.

Рођен у децембру 2006, Кнут је био прво младунче поларног медведа које је успело да одрасте и преживи у Берлинском зоолошком врту у последњих 30 година. И то уз много муке.

Када га је мајка, 20-годишња медведица Тоска, која је некада наступала у циркусима у Источној Немачкој, одбацила непосредно после рођења из непознатих разлога, заједно са братом близанцем, готово сви су веровали да им нема спаса.

Радници зоолошког врта успели су некако рибарском мрежом да извуку младунце са стене где их је мајка оставила. Кнутов брат угинуо је четири дана касније. Мали Кнут, величине заморчета, успео је 44 дана да преживи у инкубатору, а онда је брига о њему поверена Томасу Дерфлајну, тада 42-годишњем раднику врта, задуженом за вукове и медведе.

Томас је бдео над њим ноћ и дан. Хранио је Кнута на свака два сата, спавао на мадрацу поред њега, купао га, играо се с њим. Постао му је друга мајка. 

И младунче је успело да преживи и постане маскота берлинског врта.

Дневна рутина Томаса и Кнута било је и заједничко појављивање двапут дневно за посетиоце. Имали су свој мали шоу, играли су се заједно, ваљали, пливали... Захваљујући томе и Дерфлајн је постао позната личност у целој Немачкој, а од града Берлина добио је и одликовање.

"Кнутоманија" је почела. Хиљаде људи долазиле су свакодневно само да би виделе меду како расте. Сувенири са његовим ликом, играчке, ЦД-ови, продавали су се као алва. Зарада Берлинског зоолошког врта повећала се за пет милиона евра 2007. године, број посетилаца порастао је за 30 процената, а та година управо због њега била је најуспешнија у више од 160 година дугој историји врта.

Било је и оних, и то управо међу активистима за права животиња, који су сматрали да није добро што су Кнута одгајали људи када га је напустила мајка, да је било боље смоћи храбрости и оставити га да умре, јер ће сада медвед "помало умирати" сваки пут када га одвоје од његовог старатеља.

Ова изјава активисте Франка Албрехта до те мере је изиритирала јавност, да су организоване и демонстрације испред врта, Албрехту су чак упућивана претећа писма, а он сам је морао да се брани да није ни у једном тренутку сугерисао да медведа треба убити.

Скандал је добио огромну пажњу медија и у иностранству и подигао причу о Кнуту на светски ниво.

Обожаваоци су пратили сваки Кнутов корак: шта је јео, колико је порастао, како му избијају зуби, зашто се оклизнуо или повредио... Прослава његовог првог рођендана уживо је преношена на националној телевизији, а за ту прилику исковано је и 25000 пригодних сребрњака. Изашао је и на насловној страни часописа "Венити фер", раме уз раме са Леонардом ди Капријем.

Кнут је брзо од слатког белог мечета израстао у великог медведа, али његова популарност није опадала, иако више није био тако атрактиван.

Зоолошки врт је био власник свих права коришћења његовог имена и лика. О Кнуту су певане песме, а компанија за производњу гумених бомбона Харибо производила је бомбонице са његовим ликом, дајући део прихода зоолошком врту.

Потражња је била тако велика, да је Харибо морао да отвара погоне за Кнутове гумене меде и у другој фабрици.

Како је Кнут растао, тако је за Томаса било све мање безбедно да буде уз њега. Уочи мединог првог рођендана забрањен је њихов даљи физички контакт. Кнут је остао и без своје "друге маме".

Самом Дерфлајну, скромном човеку и оцу двоје деце, није лако падала изненадна медијска пажња којој је био изложен. Популарност је била толика да је обасипан чак и брачним понудама.

Дерфлајн се недуго потом и тешко разболео. Добио је рак бешике и све мање је могао да буде присутан у животу свог крзненог штићеника. А онда је у септембру 2008, мање од две године након што је преузео бригу о Кнуту, изненада преминуо од срчаног удара.

Немачка је била ражалошћена. Поштоваоци су остављали цвеће, свеће и плишане играчке испред зоолошког врта.

На његовом гробу подигнут је бели мермерни споменик у облику леденог брега на којем су уклесани ликови Томаса и Кнута. Његов аутор, каменорезац Бернд Куне, донирао је мермерну стену тешку више од пола тоне и вредну 7.000 евра, како би успомена на овог човека широког срца остала жива и за наредне генерације.

Две године касније, бели медвед је и даље био једна од главних атракција престоничког зоолошког врта.

А онда је уследио шок. Усред дана, 19. марта 2011, наочиглед многобројних посетилаца врта који су га посматрали и фотографисали, Кнут се изненада срушио у базен поред којег је стајао и престао да даје знаке живота. Присутни кажу да је изгледало као да је добио епилептички напад. Ветеринари су узалуд покушавали да га врате у живот. Сви су са неверицом примили вест да се берлински љубимац удавио у сопственој кући.

Цела Немачка је плакала. Његова смрт дуго је била мистерија.

У зоолошком врту су тврдили да није показивао никакве знаке било какве болести, али су активисти износили оптужбе, зато што је медвед живео у неприродним условима и стално под притиском, окружен само женкама (мајком Тоском и још двема медведицама) које су га стално гризле, угрожавале или игнорисале.

Обдукција тела, чији је налаз објављен тек три године касније, установила је да је смрт наступила утапањем, али да је Кнут боловао од тешког облика енцефалитиса, и то таквог којем су само људи склони, који је толико узнапредовао да му више није било спаса. Кнут би умро и да се није утопио, закључак је извештаја, који је најобимнији пост-мортем налаз икада састављен о једној животињи.

Успомена на белог чупавог љубимца чува се и дан данас.
Кнутови остаци препарирани су, тако што је скулптура у пуној величини прекривена његовим крзном и чува се у Природњачком музеју у Берлину.

У зоолошком врту подигнут је бронзани споменик "Кнуту сањару", дело вајара Јозефа Табачника.

Осим у срцима својих обожавалаца, Кнут је наставио да живи у књигама, песмама, на филму, поштанским маркама.
Његов лик је заштитни знак и кампање против глобалног загревања немачког Министарства за заштиту животне средине, под слоганом "Очувајте природу широм света".
Можда је то и најлепша порука његовог узбудљивог, али кратког живота у заточеништву.