Делиције са Сицилије, или зашто се због Сицилије плаче трипут   

Кажу да се због Сицилије плаче трипут.

Први пут од среће и радости пред свом том лепотом, природом, плажама, вулканом, античким храмовима и амфитеатрима, барокним црквама и грађевинама, укусном храном.

Други пут од туге што морате да одете из тог раја на земљи.

А трећи пут кад се вратите кући и станете на вагу! 

Ова шала није без основа, јер сицилијанским делицијама је тешко одолети. Чак и ако сте карактер и то можете, грехота је да бар не пробате кад сте већ ту.

А шта вам све нуде на Сицилији?

Палермо бије глас да је град са најбољом уличном храном у Европи. Његове уличне пијаце, Вучирија, Капо и Баларò, празник су и за очи и за непце. 

Не пропушта се шетња уским уличицама шармантних оронулих фасада, које се током дана, до три по подне, претварају у шаренило локалних ресторанчића или штандова, са којих може да се купи нешто с ногу. Разноврсна риба, један тањирић „нечега", куване хоботнице, пржених лигања, ситних папалина, комада ослића и друге мало крупније рибе или гамбора, кошта пет евра.

Познати сицилијански специјалитет су аранчини, поховане кнедле од пиринча, пуњене различитим надевом: моцарелом и пршутом, болоњезе умаком од млевеног меса, пистаћима, којих на Сицилији има у изобиљу, а узгајају се највише подно Етне. 

Мени су се највише допале од црног рижота од сипе са надевом од димљеног лососа у увек живој Македа улици, жили куцавици центра Палерма. Једина „мана" им је што су толико велике да се заситите од једне, па немате много прилике да испробате све укусе, осим ако не намеравате да их једете баш сваки дан, што и није препоручљиво, с обзиром на све остале делиције, које ћете пропустити.

Не заборавите да сте у Италији и, уколико сте љубитељ италијанске кухиње, пасте, пице, њоки, лазање и фокаче вребају на сваком ћошку, треба само одабрати праву. 

Локални специјалитет је pasta alla Norma, углавном са поврћем. 

Пробала сам пицу у званично најбољој пицерији на Сицилији, у Катанији, поред барокне цркве Светог Фрање Асишког и најлепше улице у граду, Виа Крочифера, где су на само 200 метара смештене четири цркве и два манастира. Традиционалне сицилијанске пице другачије су од наполитанских, тесто је тање и прави се од интегралног домаћег брашна, па је тамније и мање ваздушасто. 

Ако се определите за бејзик варијанту маргарите са моцарелом и парадајзом, која ми је препоручена, да бих осетила њихову аутентичну арому, остаћете реално стомака препуног празног теста са нешто мало „ничега" одозго, а опет празног новчаника. Поготово кад се присетите да сте на оближњој рибљој пијаци у Катанији, најпознатијој на острву, тог јутра за само три евра пазарили огроман одрезак сласне туне.

Али ок, успомене немају цену. А и Неро д'Авола је био изванредан.

Рибље пијаце, попут поменуте у центру Катаније, посебан су доживљај за све морске сладокусце, јер свеж улов из мора може да се проба већ на лицу места, на уличним штандовима. Једино што у свему мора да се ужива само у време раног ручка, будући да су пијаце касније по подне затворене.

Многе културе имају специјалитете од изнутрица, на Сицилији су познати panini con milza, сендвичи са телећом слезином, која се кува на специфичан начин. Сазнала сам да су најчувенији у малој, али популарној сендвичари "Antica panineria" у Агриђенту, па нисам пропустила да их пробам, са качкаваљем и лимуном, када сам посетила тај град и чаробну „Долину храмова", најлепше сведочанство античких корена острва.

Сицилијански специјалитет је и пицоло (pizzolo), специфична дупла хрскава пица, коју нисам стигла ни да окусим, оставила сам нешто и за следећи пут.

Чиполина, или „лукчић" је такође изузетно укусно пециво од лиснатог теста са парадајзом, пршутом и моцарелом.

Ред је да се на крају и засладите, а ту тек Сицилијанци ваде „тешко оружје".

Најпознатији је каноло, сећате га се сигурно из чувене реплике из Кополиног Кума: "Leave the gun, take the cannoli". 

То је ролна од прженог хрскавог теста пуњена слатким кремом од рикоте и најчешће пистаћа. Најчувенији је у посластичарници манастира Свете Катарине у Палерму, "I segreti del chiostro" (Манастирске тајне), где се припрема по традиционалном рецепту часних сестара, који се љубоморно чува стотинама година. Може да се бира надев и декорација: пистаћи, кандирана поморанџа или вишња, чоколадни дугмићи. Крем је толико тежак и сладак, а каноло баш велик, да једва може да се поједе. 

Ко је баш љубитељ слатког, може да се почасти и касата тортом, колачићима minne della vergine (девичанске груди) и другим старинским посластицама. Мени се касата, иако квалитетне и предивне структуре, признајем, није толико допала, јер је од претеране количине шећера немогуће уживати у ароми. 

Највеће италијанско острво, ипак, има десерте за свачији укус.

Осим класичног сладоледа, за вреле летње дане, али и за уживање током целе године, идеална је гранита, ледени десерт налик сорбеу, а најбоља коју сам јела била је од пистаћа, јагоде или бадема у посластичарници Q-tuppo, близу катедрале у Палерму. Додуше, не заостаје много ни она од сицилијанског лимуна са локалним слатким вином зибибом у чувеном Вители бару у Савоки, где су снимане култне сцене Кума.

Сицилијанци граниту најчешће једу уз бриош, фино ваздушасто пециво, чак и за доручак. 

Препоручујем и мноштво сицилијанских ситних колачића, који се на пијацама продају на килограм, а сваки комадић је засебно упакован, да се не би сасушио и изгубио арому. База је најчешће укусно и не преслатко тесто од бадема и, погодићете, пистаћа, измешано са локалним агрумима, или коштуњавим воћем.

Комбинације су многобројне и уједно су слатки сувенир који ће вам, и кад се вратите кући, својом аромом вратити сећање на све делиције магичног италијанског острва. 

И омогућити да, како и доликује, код куће трећи пут натенане оплачете Сицилију.