Наталијина рамонда, цвет који се као феникс уздиже из пепела

Биљка Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) припада тропској фамилији, фамилији геснериаце (Gesneriaceae), наводи гост Јутарњег програма, др Урош Бузуровић, кустос ботаничар Природњачком музеја у Београду, али се поставља питање како то да она расте на подручју на коме влада континентална клима.

„Одговор лежи у чињеници да је пре око двадесетак милиона година на нашим просторима, али и на просторима скоро читаве Европе, владала суптропска клима и да је на овом подручју растао велики број представника тропских и суптропских фамилија“, објашњава ботаничар.

Међутим, како је клима постајала све хладнија велики број биљака је нестајао са наших простора, а са почерком леденог доба од пре око два и по милиона година ишчезли су готово сви представници, осим представници рода Ramonda, као и рода Haberlea и Ankea из фамилије Gesneriacae, које су успеле да се сачувају до данашњих дана, да преживе неповољне услове и преживе баш у клисурама и кањонима на Балканском полуострву, додаје др Бузуровић.

Наталијину рамонду је открио др Сава Петровић, ученик Јосифа Панчића, који ју је 1879. године пронашао у околини Ниша, у Јелашничкој клисури на Радовањском камену, где расте и данас. Може се наћи и у Сићевачкој клисури, на Сувој планини и на обронцима Шар планине. На Балкану се може наћи и у Македонији и у северној Грчкој.

„Доктор Сава Петровић је био дворски лекар краља Милана Обреновића и у част краљице Наталије, цвет је назвао Наталијина рамонда“, напомиње гост Јутарњег програм.

Биљка Феникс

Ове биљке су карактеристичне по томе што имају способност да преживе неповољне услове, односно да током сушног периода пређу у стање анабиозе, такозвано притајено стање током ког све животне процесе сведу на минимум, готово да се потпуно осуше, и у тој фази остају све док не добију довољну количину влаге.

„Та карактеристика се најчешће јавља код маховина и код лишајева, али само код неких осамдесетак цветница. Када наступе повољни услови, биљка се поново враћа у нормалну фазу, као да оживи и зато их називају и биљкама које васкрсавају, а саме рамонде називају и феникс биљкама“, наводи ботаничар.

Наталијина рамонда није једини представаник ове фамилије у Србији, већ постоји и српска рамонда (Ramonda serbica) коју је на почетку своје каријере открио и описао Јосиф Панчић на планини Ртањ.

„Међутим, он је прво помислио да је реч о једном другом роду, роду Haberlea који се може наћи у Бугарској и североисточној Грчкој, и назвао је најпре Haberlea rodopensis, али када је упоредио биљке које је нашао на подручју Србије с биљкама из Бугарске, схватио је да није реч о хаберлеи и као нову врсту за науку је описао Ramonda serbica, и то је објавио у свом капиталном делу Флора Кнежевине Србије 1874. године“, истиче др Урош Бузуровић кустос ботаничар Природњачког музеја.

Ramonda serbica је шире распрострањена по Србији у односу на Наталијину рамонду, а може се наћи и у Црној Гори, Албанији, Северној Македонији, Бугарској и Грчкој.

„То су једине две врсте рода Ramonda које постоје у Србији, а постоји и Ramonda myconi која је рођака српске  и Наталије рамонде, и може се наћи на Пиринејском полуострву. То су једине три врсте рода Ramonda које су опстале у Европи“, наглашава ботаничар.

Ramonda nathaliae се налази на списку ретких, угрожених и ендемичних биљака Европе, а у Србији је заштићена законом као природна реткост.