Стабла из времена пре Христа кључ борбе са климатским променама

Полусасушени мочварни чемпрес који се налази у пространству мочвара Северне Каролине са процењене 2.624 године старости важи за најстарије дрво на свету.

Живи међу стотинама рођака, мочварних чемпреса у плавној околини Црне реке, притоке реке Кејп Фир. Нека од стабала стара су више од 1.000 година.

Међутим, једно дрво видело је далеко много лета него његове комшије. Студија из 2019. показала је да датира најмање из 605. године пре наше ере.

То је најстарије познато живо дрво на истоку Северне Америке.

Кад би ово древно дрвеће могло да прича, можда би нам плачући саопштило упозорење – о претњама њиховом опстанку.

Оно што можемо научити од мочварног чемпреса старог 2.624 године може помоћи човечанству како да ублажи утицаје климатске кризе и прилагоди се променама.

Студија из 2020. показала је да, иако се старије дрвеће у овој области Северне Каролине може прилагодити другачијим условима и мигрирати у складу са њима, мало је вероватно да ће ове карактеристике бити довољне да осигурају њихов опстанак.

Изгубићемо дрвеће 

Нејт Макдауел, научник Лабораторије Пацифичког северозапада и водећи аутор те студије, описује како се дрвеће „функционално зноји“ због високих температура, што смањује продуктивност ових биљака.

Свет је изгубио више од трећине својих прастарих шума између 1900. и 2015. године. „Сви модели, све пројекције, све указује на исто: да ћемо изгубити дрвеће“, рекао је Макдауел.

Његово предвиђање поткрепљено је документованим повећањем морталитета старијих стабала, које истраживачи опажају већ годинама широм света.

Само током прошле године, више од 10 одсто џиновских секвоја у зрелом добу заувек је нестало.

Када дрвеће умре, читави екосистеми остају поремећени. „Када дође до промена у биљној заједници, која је темељ целе шуме, уочићете промене код глодара, птица, чак и великих сисара“, нагласила је Анђелика Патерсон, научница специјализована у области екофизиологије биљака.

Студија из 2018. показала је да се губитак дрвећа у области Пацифички северозапад може негативно одразити и на климу на истоку САД.

Старе шуме делују као складишта угљеника јер га вековима акумулирају. Ако те шуме изумру, угљеник се ослобађа назад у атмосферу стварајући тако зачарани круг који додатно погоршава ситуацију са климатским променама.

Губитак оваквих шума доводи и до нестанка природних обалних баријера за олује.

Продирање слане воде у копно и поплаве смрт за древне шуме  

Изучавањем приобалних мочвара Северне Каролине, научници су утврдили да су пораст нивоа мора изазван климатским променама и продирање слане воде убили велико дрвеће.

У неким случајевима, то се чак проширило и на области у унутрашњости копна. Више од 10 одсто шумовитих мочвара изгубљено је у последњих 35 година у једном резервату за дивље животиње. 

Последице урагана Метју 2016. године толико су биле велике у неким областима Сверне Каролине да неке куће власници нису ни покушавали да поправе. Неке од тих кућа биле су у областима које никада раније нису биле плављене.

Две године касније, ураган Флоренс донео је нове поплаве. Многи су се од тада преселили на виши терен.

Проучавањем прошлости до решења за будућност

Неки верују да се одговори на разна питања могу добити коришћењем прозора у прошлост, то јест проучавањем стабала старих више векова.

Археолошкиња за заштиту животне средине Кетрин Напора анализирала је неживе мочварне чемпресе дуж обале Џорџије, старе од 65 до 1.078 година, чији сачувани остаци датирају из 3161. године пре нове ере.

„Из ових древних стабала видимо да се чак и дуговечни чемпреси у давној прошлости могу врло брзо усмртити било подизањем нивоа мора, било олујним ударом урагана“, навела је Напора.

Решења за јачање мочвара и очување старих шума, осим ограничавања емисија, укључују стварање „живих обала“ које делују као тампон за екосистеме од удара олује, лобирање за строже прописе о компанијама које испуштају загађиваче у животну средину, па чак и увођење мочварних биљак које ће служити као сунђери за слану воду.

Кетрин Напора верује да морамо учинити све што је у нашој моћи да се очува ризница борбе са климатским променама у области око Црне реке.

Напора упоређује губитак старих шума са спаљивањем Александријске библиотеке, једне од највећих архива свих времена: „Ове шуме су попут библиотека које нас информишу о древној прошлости. Замислите само огромну количину знања која би се изгубила ако ове шуме више не би постојале“.