Воде у Србији – оно што смо од природе добили, не знамо да чувамо

Наша земља богата је водом – али не знамо да је чувамо, упозоравају стручњаци. Слика која је обишла свет – хиљаде кубика отпада, стабала, пластике, фрижидера и другог смећа на Лиму код Прибоја.

Отпад је очишћен, али проблем није решен, јер се смеће и даље баца у реке, а одговорност нико не утврђује.

„Наше највеће богатство су воде, које ми, нажалост, мало прљамо, мало злоупотребљавамо, мало не користимо како треба. Пластика је свуда око нас. Када би се овде водила другачија политика рециклирања отпада, онда би се то решило само од себе. Свако ко донесе пластичну флашу на неки рециклажни центар морао би да добије динар, два, три, пет. То би се решило у року од две-три године“, сматра професор Јован Деспотовић са Грађевинског факултета и председник ИХП комитета за Унеско.

Поред оног што видимо реке и језера су угрожени и невидљивим загађењем.

„Прилив отпадних вода са обрадивих површина, индустријских постројења и комуналних отпадних вода, као и других загађивача, у површинске водене екосистеме доводи до поремећаја функционисања тих водених екосистема, долази до значајне потрошње кисеоника и до помора рибе и других организама“, објашњава Тамара Вазић са ПМФ-а у Новом Саду и сарадница СЕПА.

Само у Београду има више од сто канализационих испуста у Саву и Дунав, што значи да се у њих годишње улије фекалија запремине као 60.000 олимпијских базена.

„Први и највећи задатак је фабрика за прераду отпадних вода у Великом селу, то је фабрика која покрива милион и по људи који живе у Београду. Већ у септембру почиње изградња“, каже заменик градоначелника Горан Весић.

Србија прерађује око десет одсто отпадних вода и треба да изгради више од 350 постројења за пречишћавање тих вода.