Огњенка путовала до Судана маршрутом која јој је у генима

Пут од пилета до младе птице која је успешно савладала све препреке током миграторног лета до далеког Судана, Огњенка је прешла за само четири месеца.

Толико је трајало њено одрастање на Вршачким планинама, где је стицала прва летачка искуства и припремала се за најважнији пут у животу – сеобу која је подразумевала 6.000 километара и 20 дана скоро непрекидног летења.

Захваљујући сателитској опреми, научници у Србији први пут су могли да прате сеобу једног орла змијара и забележе драгоцене податке.

„Знамо да је највиша висина на којој је Огњенка летела била непуних 3.000 метара, тачније 2813. Највећа брзина којом се кретала била је 84 километра на сат, у просеку, дневно је прелазила 277 километара, практично се није много задржавала на тачкама. Само је летела. Знамо да је кретала на пут око 9.30 пре подне, а да је лет завршавала тог истог дана негде око 17 часова. Сваког дана летела је по седам-осам сати, непрекидно“, каже Миливој Вучановић, орнитолог и чувар природе на Вршачким планинама. 

Маршрута у генима 

Стрепели су сви који су пратили Огњенкин пут, хоће ли савладати све препреке, нарочито део на Блиском истоку, где сваке године страда велики број птица селица, јер их тамошње локално становништво лови и убија. Срећом, Огњенка је на одредиште стигла исцрпљена, али здрава, и без иједне грешке.

 „Та маршрута је прилично уцртана у њеној генетици и параметрима које је наследила од родитеља. То је интересантно и за људе који се баве птицама, а нарочито за оне који немају тај увид да је она од тренутка када је полетела до тренутка када је стигла у Судан као да је сто пута туда пролетела, једноставно ишла том стазом и прилично сигурно стигла до свог одредишта“, објаснио је Миливој Вучановић.

Сада сви са нестрпљењем чекамо да се Огњенка на пролеће врати кући. Вршачке планине су за њу сигуран дом и уточиште и место где ће и сама, кроз неколико година подизати младунце.

Уколико Огњенка нађе партнера, они ће бити трећи пар орлова змијара који се гнезде на Вршачким планинама, од укупно двадесет парова колико их је у целој Србији.