Мирослав Лекић: Ако се жели добити Оскар, то је онда једна дугачка и циљана акција

Руски конзул, урађен по роману Вука Драшковића, бави се збивањима почетком седамдесетих година, када је можда и почео коначни распад Југославије. Компликовани српско-албански односи предочени су кроз личне приче.

„Свака друга врста уопштавања води ка неким баш општим стварима и неконкретним решењима. А причајући причу о односу који тамо влада већ деценијама, у ствари кроз личне судбине и кроз оно што те људе на личном плану погађа, у ствари можемо испричати једну универзалну причу која у себи сада има све компоненте онога што се на простору Косова дешава већ дуже време“, сматра Мирослав Лекић.

„Е, сад, наравно да је важно да то некако успемо да покажемо и напољу, односно да покажемо још и неким другим људима, управо због тога што се та слика о свему томе што се дешава на Косову на неки начин споро пробија, због тога што је она с једне стране још увек једнострана, због тога што на неки начин се много више слуша само једна страна, шта каже и како прича, јер за истину као и за свађу је увек потребно двоје“, напомиње редитељ.

Жарко Лаушевић незаобилазни елемент филма

Остварење у коме главне улоге тумаче Небојша Дугалић и Паулина Манов, премијерно је приказано на Фесту. Жарко Лаушевић, коме је ово последња улога, утицао је и на настанак филма, јер је био укључен у пројекат још од прве идеје, пре 20 година.

„Годинама нас двојица смо пре овог почетка снимања радили на овоме, писали сценарио, причали. Он је заиста, што сам већ неколико пута рекао, активни учесник у изради овога сценарија. И то не само кроз причу, него и кроз активно учешће, чак и у припремама филма, веома активно, и кроз глумачке пробе и неке друге ствари. Он је, како бих рекао, један од незаобилазних елемената овога филма. Јако много је његовог личног уграђњно у овај филм."

„И наравно да је, сваки пут кад гледам, некако тешко због тога што га нема више и због тога што негде нисмо успели до краја да остваримо неке планове које смо заједно имали“, истиче Лекић.

Код доделе Оскара не постоје случајности

За ласкаву награду Оскар годишње се пријави између 80 и 90 филмова. Гласа се у две фазе. Прво се бира десет филмова – седам с највишим бројем гласова, и још три које додаје посебно тело, Академијин Извршни одбор за стране филмове. Затим се од тих десет гласа за коначних пет, да би само чланови Академије који су погледали свих пет могли да гласају за победника.

„Ако се жели добити Оскар, то је онда једна дугачка и циљана акција која се води више година, да би се припремио терен, да се може доћи у позицију да уопште филм из једне кинематографије освоји Оскара. Ту случајности не постоје. Једну тему која је за нас веома важна, на неки начин приближим страној публици, пре свега америчкој и да приближим некаквој стручној критици која се бави филмом тамо и да на неки начин још мало више расветлимо све то што се на просторима Косова и овде код нас тренутно дешава“, напомиње редитељ.

Друго учешће у трци за Оскара

Други пут филм Мирослава Лекића учествује у избору за награду Оскар.

„Наравно, прошли пут када сам био, то је било пре много година, већ су се ствари промениле од тада. Али у сваком случају, тек почињемо да радимо. Оно што је неопходно и што је нужно, то је пронаћи у Америци публицисту, односно кућу која ће вам помоћи да остварите контакте, да у разним часописима дате огласе, да закажете пројекције, да би чланови Академије који не могу да дођу у Лос Анђелес гледали на редовној пројекцији филм.“

„Значи, ја бих рекао, читав један низ логистичких поступака морате да урадите, да бисте, макар и на најмањи начин, скренули пажњу на филм. Иначе, без тога филм једноставно нестане у једном мору догађања који се тамо збивају. Ако ви са неким ко се у то разуме, не поведете рачуна, да скренете пажњу на њега, онда је пропао“, објашњава Мирослав Лекић.

Наша публика препознаје места, људе и догађаје, а за странце биће то ванвременска прича о томе да је после свих немилих ситуација разговор неминован и да је живот највреднији.