Како је Млечни пут преживео милијарде година космичких судара без свог „заштитног штита“

Астрофизичари већ дуго покушавају да разумеју порекло универзума, његову еволуцију и будућност. То раде упорно, проучавајући сваки његов мали део, сваку планету, звезду, галаксију… како би их на крају поставили на право место у великој слагалици.

Та слагалица подразумева универзум настао Великим праском, недуго након којег је дошло до раздвајања материје и светлости. Гравитација, главни актер космичке историје, тада је почела да окупља материју, што је довело до настанка првих звезда и галаксија.

Током приближно седам милијарди година, универзум је био немирно место, у којем су се галаксије спајале у силовитим сударима и формирале веће системе. У том периоду настале су многе звезде. Потом је, током последњих седам милијарди година, наступило мирније раздобље, у којем су галаксије расле и развијале се постепено.

Једна од њих је Млечни пут, спирална галаксија чије су видљиве компоненте – звезде, гас и прашина – распоређене претежно у облику диска који ротира великом брзином.

Галаксија која пркоси очекивањима

Ипак, не уклапа се увек све савршено у постојећа објашњења. Захваљујући открићу које је 2010. године објавио тим истраживача из Кине, Сједињених Америчких Држава и Чилеа, данас знамо да Млечни пут нема централно испупчење, такозвани балџ.

Та врста „светлеће лопте“ истиче се у средишту многих спиралних галаксија које астрофизичари посматрају у свом окружењу. Иако би њено постојање могло да делује као још једна особеност галактичке еволуције, чињеница да је Млечни пут нема посебно је занимљива јер се не уклапа у претходно описани космолошки модел еволуције универзума.

Централна испупчења су отпорне структуре које галаксијама обезбеђују стабилност и омогућавају им да преживе разорне процесе карактеристичне за млади универзум.

Како су онда наша галаксија, али и друге спиралне галаксије без централног испупчења, успеле да преживе седам милијарди година космичког насиља?

Пројекат БЕАРД: 54 галаксије без централног испупчења

БЕАРД (BEARD), скраћеница од енглеског назива Bulgeless Evolution And the Rise of Discs, што значи „Еволуција галаксија без централног испупчења и настанак дискова“, међународни је пројекат којим руководе Универзитет Ла Лагуна и Институт за астрофизику Канарских острва, на Тенерифима. Његов циљ је разумевање овог космичког феномена.

Пошто живимо унутар сопствене галаксије и тренутно немамо могућност да се од ње удаљимо довољно како бисмо је сагледали у целини. Због тога су информације које можемо да добијемо о њој ограничене.

Међутим, можемо да посматрамо друге, сличне галаксије и на основу њих сазнамо како су настале и који су процеси утицали на њихову еволуцију. Тако бисмо на крају могли да разумемо како је могуће да данас постојимо управо овде, у Млечном путу.

То је циљ пројекта БЕАРД, који окупља 35 астрофизичара из 13 истраживачких центара, смештених у шест земаља на два континента.

Проучава се сваки детаљ узорка од 54 галаксије без централног испупчења, које су посматране више од 600 сати помоћу различитих телескопа и инструмената Опсерваторије Роке де лос Мучачос, на острву Ла Палма.

У тиму су и стручњаци за нумеричке симулације, који својим теоријским знањем доприносе усклађивању посматрачких доказа са физичким моделом универзума.

Такав приступ, који обједињује више инструмената и научних дисциплина, од кључног је значаја за откривање тајни галаксија попут наше.

Усклађени плес галаксија

После вишегодишњег рада, прва три научна рада пројекта БЕАРД објављена су 2026. године. Откривено је да постоје два начина на која галаксије попут Млечног пута могу да опстану у нашем хијерархијски устројеном универзуму.

Први је да мали број галаксија које се састоје искључиво од диска има срећу да током свог развоја не наиђе на друге велике галаксије. На тај начин једноставно избегавају силовите сударе који би их уништили.

Међутим, друга могућност је још занимљивија. Ако до судара две галаксије дође на одређени начин, као када две плесачице круже у истом смеру на истом подијуму, њихова интеракција може бити блага, па крхки галактички дискови, без централног испупчења, успевају да преживе.

У нашој галаксији постоје докази о великим интеракцијама у прошлости. Зато је вероватно да своје постојање дугујемо чињеници да је Млечни пут у правом тренутку умео да „плеше“ складно.

Ипак, многа питања и даље су без одговора. Како настају галаксије које се састоје искључиво од диска? У ком тренутку у њима може да се формира звездана пречка? Какав је њихов однос са бројним малим галаксијама које их окружују?

Пројекат БЕАРД располаже подацима, алатима и, пре свега, тимом људи који имају вољу и искуство неопходно да у наредним годинама одговоре на та питања.