Све више сателита изнад наших глава – да ли орбита постаје свемирска депонија

Старшип, ракета компаније „Спејс Икс", захваљујући могућности да у свемир понесе знатно више терета него досадашње летелице, могао да отвори потпуно ново поглавље у освајању орбите. Није, међутим, реч само о количини терета, већ и о учесталости лансирања, објашњава Бранко Симоновић.

„Очекујемо да ће бити можда и по неколико лансирања дневно у некаквој дохватљивој будућности. Пре свега у овом случају говоримо о компанији 'Спејс Икс', али нема сумње да ће на том пољу и многи други играчи допринети тој врсти премештања товара са Земље у оно што ја обично зовем орбитална сфера, или орбитосфера“, каже Симоновић.

Промене, наглашава, нису нешто што треба очекивати у далекој будућности. Технологија се развија великом брзином, а поред 'Спејс Икса', ту су Кина и све већи број релативно малих приватних компанија које овладавају технологијама за слање терета у орбиту.

„Године испред нас су оне које ће, с овим потенцијалом који сада постоји и који се развија на начин како то видимо, свакако драматично променити ону слику ствари коју смо до сада имали“, истиче гост Јутарњег програма.

Рачунари за вештачку интелигенцију селе се у орбиту

Освајање орбите, међутим, није мотивисано само научним истраживањима. Симоновић указује да значајан део интересовања произлази из комерцијалних разлога, пре свега телекомуникација, али све више и из развоја вештачке интелигенције.

Дата-центри неопходни за рад система вештачке интелигенције захтевају огромне количине електричне енергије, али и воде за хлађење. Због тога се, каже, орбита разматра као простор у који би део такве инфраструктуре једног дана могао да буде измештен.

„Идеја је да се ти рачунари изместе горе. 'Спејс Икс' је почетком ове године, у јануару, поднео захтев за милион таквих сателита“, наводи Симоновић.

Према његовим речима, замисао је да се такви сателити крећу у такозваној Сунчево-синхроној орбити (око полова), тако да имају велики потенцијал за коришћење Сунчеве енергије.

„Енергија је у овом случају бесплатна, нема облака, нема нечега што би их заклонило. Остао је велики проблем хлађења таквих система, јер је у васиони вакуум и не постоји начин да се одведе топлота осим зрачењем, а то је јако велики изазов“, објашњава Симоновић.

На решавању тог проблема се, додаје, већ интензивно ради и улажу се велика средства. Комерцијални интерес могао би зато да буде пресудан за брзину којом ће такве технологије напредовати.

Кључна граница – 200 долара по килограму

Иако је цена слања терета у свемир драматично смањена у односу на раније периоде, она је и даље висока. Симоновић наводи да, када је реч о 'Спејс Иксу', она оквирно износи око хиљаду долара по килограму.

Прекретница би, према процени коју наводи, могла да наступи када цена падне на око 200 долара по килограму.

„Очекује се, то је процена, да када та цена падне на неких 200 долара по килограму, то постане веома исплативо. Процена је да ће то већ средином тридесетих година бити достигнуто.“

Такав сценарио подразумевао би и далеко већу учесталост летова – најмање два лансирања Старшипа дневно.

Са јефтинијим и чешћим лансирањима, међутим, отвара се питање колико објеката може да буде смештено у орбити и какве последице може да има њихово неконтролисано умножавање.

Орбита све више личи на „Дивљи запад“

Симоновић упозорава да ситуација изнад наших глава већ почиње да подсећа на „Дивљи запад“, јер се поставља питање ко и под којим условима има право да користи орбитални простор.

„Поставља се питање – да ли се и ми нешто питамо о свим тим стварима које се налазе над нашом главом“, каже Симоновић.

Једна од већ видљивих последица јесте утицај великог броја сателита на астрономска посматрања.

„Данас не можете фотографисати, у научном или ма ком другом смислу, небо а да кроз кадар не прође неки сателит или, заправо, њихово мноштво. То исто важи и за васионске телескопе“, указује Симоновић.

Још већи проблем је оно што назива „орбиталном екологијом“ – све већа количина космичког отпада.

Према подацима које је изнео, број објеката већих од десет центиметара који се прате премашује 30.000. Од тога је око 16.000 активних сателита, док остатак чине неактивни сателити и други делови. Када се урачунају тела величине од једног до десет центиметара, процењује се да их има више од милион.

Када сателити постану отпад

Одговорност за штету коју свемирски објекти могу да изазову регулише космичко право, али Симоновић сматра да постојећи систем није довољан за размере проблема које би могле да уследе.

Посебан изазов представљају сателитске констелације попут Старлинка, у којима се стари или неисправни сателити временом замењују новима, док се они који су завршили радни век деорбитирају.

„Већ сада имамо мање-више два или више обарања дневно. Када сателит буде деорбитиран, стара се о томе да буде послат у такозвано гробље сателита, у тачку Немо, у јужном Пацифику, која је најдаље од сваког копна“, објашњава Симоновић.

Ипак, не стигне сваки део сателита до планираног места. Делови могу да падну и на друга подручја, укључујући насељене просторе, што отвара и питање могуће материјалне штете и безбедности.

Шта сагоревање сателита оставља у атмосфери

Проблем се, међутим, не завршава космичким отпадом у орбити или могућношћу пада делова сателита на Земљу. Симоновић указује и на последице њиховог сагоревања приликом повратка кроз атмосферу.

„Током сагоревања, а то је процес који подразумева деорбитирање, ослобађа се велика количина алуминијумских оксида и сличних честица“, наводи Симоновић.

Ране студије о могућим последицама таквих процеса, посебно ако број сателита у наредним деценијама буде вишеструко повећан, према његовим речима, нису охрабрујуће.

Те честице се задржавају у мезосфери, а временом могу да се спуштају према стратосфери. Управо због тога Симоновић као један од могућих дугорочних ризика издваја ново оштећење озонског омотача.

„Тек што се озонски омотач обновио, ово је један мрачан сценарио за будућност – и то не тако далеку, већ за оно доба када буду стасали они који се сада рађају“, упозорава Симоновић.

Нова ера свемирских летова тако, уз јефтинији приступ орбити, развој телекомуникација и могућност измештања дела рачунарске инфраструктуре са Земље, доноси и питање које је до недавно било готово незамисливо – како заштитити простор изнад планете од последица његовог све интензивнијег коришћења.