Студија открива да пси вероватно још носе вучју ДНК у свом геному

Научници из САД објавили су да су открили да скоро две трећине свих раса паса на свету има „одређену количину" ДНК вукова. Додатно је занимљиво што није реч о генетичким остацима из времена када су пси еволуирали од вукова пре око 20.000 година, већ се сугерише да су се припитомљени пси и дивљи вукови укрштали у последњих неколико хиљада година.

„То не значи да вукови могу данас да наиђу на вашег пса у дворишту и да се спаре", објаснио је Логан Кистлер, кустос у Природњачком музеју Смитсонијан и коаутор нове студије. Такође, изгледа да је овакав код утицао на величину, моћ осећања мириса, па чак и на личност модерних раса паса, рекли су научници. Иначе, пси и вукови могу заједно имати потомство, али се сматра да је такво укрштање ретко.

„Пре ове студије, водећа научна истраживања сугерисала су да би животиња била означена као пас, она не може имати много вучје ДНК“, рекла је у водећа ауторка студије Одри Лин из Америчког Музеја  историје природе.

Да би сазнали више, тим научника је анализирао хиљаде генома паса и вукова у јавно доступним базама података. Открили су да више од 64 процента саврмеених раса има вучје порекло, а чак и ситне чиваве носе око 0,2 процента тог материјала. „Ово је потпуно разумљиво свакоме ко поседује чиваву“, нашалила се Лин.

Анализе су показале да чехословачки и сарлошки вучји пас имали су највише вучје ДНК, чак 40 процената.

Код раса које се користе као кућни љубимци, „највучји“ је био велики англо-француски триколор гонич, са око пет процената вучје ДНК. Гоничи попут салукија и авганистанског хрта такође су се високо рангирали.

Иако су пси са вучјом ДНК имали тенденцију да буду физички већи, то није увек био случај – Бернардинци нису имали ниједну.

Истраживање је такође доказало да 100% сеоских паса – који живе у људским насељима, али нису ничији кућни љубимци – имају вучје порекло.

Кистлер је спекулисао да би сеоски пси, који имају више прилика да се зближе са вуковима, могли бити начин на који је вучја ДНК ушла у генски фонд паса.

Женке вукова одвојене од свог вучјег чопора људским активностима, попут уништавања станишта, могле би се на крају размножавати са псима луталицама, сугерисао је.

Пријатељски настројени или територијални

Истраживачи су такође упоредили своје налазе са терминима које кинолошки клубови користе за описивање личности различитих раса.

Расе са мало или без „вучјег ДНК материјала" у себи су вероватније биле описане као пријатељске, лако дресиране и привржене.

С друге стране, пси са више вучје ДНК чешће су сматрани сумњичавима према странцима, независним, достојанственијим или територијалним.

Кистлер је нагласио да су описи раса несавршени и да не предвиђају понашање било ког појединачног пса.

„Вукови су еволуирали за специфична станишта и специфичне услове, а псе су људи донели у сваки кутак насељеног света. Пси су једноставно морали да се прилагоде местима на која су их људи одвели и вучјим генима који су им дали предности у одређеним контекстима“, објаснио је.

На пример, многе тибетанске расе, попут малог ласа апсоа, имају ген под називом EPAS1 који је настао прилагођавањем већим надморским висинама. Тибетански вукови имају исти ген.

Студија је објављена у  Proceedings of the National Academy of Sciences.