Ако нећете због себе, онда барем због потомака – ваша исхрана утиче на гене ваше будуће деце и унука

Појава епигенетике, научне дисциплине која проучава промене у генима, 1942. године променила је ово схватање. Епигенетика се бави променама у генској експресији без мењања ДНК секвенце, а такве промене могу се преносити на будуће генерације. Неке епигенетске промене су у складу са уобичајеним функцијама, попут оних повезаних са старењем.

Међутим, многи фактори спољне средине могу да утичу на функцију гена, што значи да понашање људи може да утиче на њихову генетику. Примера ради, идентични близанци који се развију из једне оплођене јајне ћелије деле сличну генетску структуру, али како старе, њихов изглед и карактеристике могу да се мењају у складу са изложеношћу спољним факторима.

Један близанац може да једе здраву, избалансирану исхрану, а други може да конзумира нездраву храну, што ће резултирати разликама у генској експресији која игра улогу у гојазности и помоћи првом близанцу да има нижи проценат масти у организму.

Над неким од спољних фактора људи немају директну контролу, попут квалитета ваздух. Други фактори су и те како у нашим рукама – физичка активност, пушење, стрес, коришћење наркотика и изложеност загађењу које долази од пластике, пестицида или сагоревања фосилних горива.

Још један важан фактор је исхрана, због чега је дошло до развоја нутритивне епигенетике. То је дисциплина која се бави мислима „оно си што једеш“ и „ти си оно што су твоји преци јели“.

Укратко, нутритивна епигенетика проучава како наша исхрана и исхрана наших предака утиче на наше гене и гене наше деце. Пошто избори у исхрани које особа данас направи утичу на генетику њихове будуће деце, епигенетика може да обезбеди мотивацију и још један разлог људима да припазе како се хране.

Како је глад родила научну дисциплину

Корени нутритивне епигенетике воде од Холандске гладне зиме пред крај Другог светског рата.

Током нацистичке окупације Холандије, становништво је било принуђено да живи од дневног уноса од 400 до 800 калорија, што је далеко од предвиђених 2.000. Због тога је више од 20.000 људи умрло од глади, а 4,5 милиона је остало неухрањено.

Студије су после тога показале да је распрострањена глад проузроковала епигенетске промене на гену ИФГ2, који је повезан са растом и развојем. Промене су потиснуле раст мишића код деце и касније унучади трудних жена које су преживеле глад.

Будуће генерације биле су подложније повећаном ризику од гојазности, срчаних болести, дијабетеса и ниске тежине при рођењу.

Ови налази означили су кључни тренутак у истраживању епигенетике и јасно демонстрирали да спољни фактори, попут глади, могу да доведу до епигенетских промена у потомцима које остављају озбиљне последице по њихово здравље.

Улога исхране мајке

Све до проучавања Холандске гладне зиме, већина епигенетичара сматрала је да промене не могу бити преношене са једне на другу генерацију.

Уместо тога, стручњаци су мислили да епигенетске промене могу да се десе код ране изложености, попут периода гестације – развоја ембриона у мајци. Зато су тадашња испитивања била фокусирана на исхрану током трудноће.

Оно што је утврђено у после Холандске гладне зиме касније је потврђено истраживањима на животињама, која су омогућавала контролисање њиховог рађања, што је помогло у елиминисању многих варијабли. Друга предност је да су се пацови и овце коришћени у истраживањима брже развијали и репродуцирали и омогућили брже добијање резултата.

Подједнако важно, истраживачи су могли да потпуно контролишу исхрану животиња током њиховог живота, што је омогућавало манипулисање специфичних аспеката њихове исхране. Сви ови фактори омогућили су стручњацима да боље проуче епигенетске промене код животиња и људи.

У једној студији, скотне женке пацова биле су изложене фунгициду „винклозолину“. Због тога је код прве рођене генерације примећена слабија производња сперме и повећана инциденца мушке неплодности. Ове промене су, такође, биле преношене на даље генерације.

Иако веома вредна истраживања у обликовању нутритивне епигенетике, она су потпуно занемарила друге периоде живота и улогу очева у преношењу епигенетског наслеђа на потомство.

Нове студије на овцама, међутим, показале су да је исхрана очева, којима је од рођења давана аминокиселина метионин, утицала на раст и репродуктивне одлике наредне три генерације.

Здрави избори утичу на будуће генерације

Поменуте студије несумњиво су потврдиле утицај родитељске исхране на децу и унуке. Оне такође треба да служе и као мотивација за будуће родитеље да праве здравије прехрамбене одлуке, јер ће оне утицати на исхрану њихових потомака.

И даље постоје многе непознанице о томе како исхрана утиче и мења наше гене. Оно што истраживања показују о нутритивној епигенетици представља веома снажан разлог да почнемо да мењамо своје животне изборе.

Оно што је данас велики део света прихватио јесте и „западна исхрана“, која има много засићених масти, соли, додатог шећера, али и мањка влакана. Не изненађује да је западна исхрана због тога повезана са многим лошим здравственим исходима, попут гојазности, дијабетеса, кардиоваскуларним болестима и неким типовима канцера.

Добар почетак био би што већи унос читавих, непрерађених намирница, воћа, поврћа и житарица и што мање прерађене хране, попут брзе хране, чипса, слаткиша, готових јела, замрзнутих пица, конзервиране хране и заслађених сокова.

Шире гледано, на друштвеном нивоу, прехрамбена безбедност – која подразумева могућност да људи дођу до хране – требало би да буде приоритетна за власти, произвођаче хране, њене дистрибутере и непрофитне организације.

Мањак прехрамбене безбедности доноси епигенетске промене које су повезане са негативним здравственим исходима – дијабетесом, гојазношћу, депресијом…

Оно што је до нас на појединачном нивоу јесу промене животних навика које могу значајно да утичу на гене потомака. Због тога, наредни пут када уместо кесе чипса узмете неку воћку, запамтите да не радите то само за себе, већ и за будуће генерације.