Активно и континуирано бављење музиком доводи до промена у мозгу

Још у 19. веку, научници у Немачкој, Италији и Француској започели су истраживања везана за промене на мозгу, које настају током слушања и репродуковања музике. Испитивања повезују неурологију, психологију и музичке науке, а савремене технологије учиниле су доступнијим ПЕТ скенер, магнетну резонанцу, као и стандардизоване упитнике за проучавање повезаности музике са различитим неуролошким појавама.

„Резултати свих ових досадашњих студија указују на то да се на првом месту развија аудитивна кора, која је наравно задужена и за слушање музике, и за перцепцију, али и за само извођење. Моторна кора такође је за све ово задужена, нарочито при свирању, при бележењу нота, при давању ритма, рецимо, ногом“, наводи Слађана Ивић, музички педагог.

Сензомоторна кора, која је одмах ту поред, додаје Ивићева, она нам шаље тактилну повратну информацију приликом свирања или играња. Мали мозак такође учествује у координацији покрета и емоционалној реакцији на музику.

Благотворно дејство музике

Научно је доказано да музика снижава ниво кортизола, односно хормона стреса у организму, што је само једно од њених благотворних дејстава.

„Приликом ислушања и извођења музике запажено је да се брже и у већој мери ослобађа допамин, неуротрансмитер за задовољство, задужен такође и за учење и мотивацију. Веома је користан за наше целокупно психолошко функционисање. И даље се врше студије, још увек је нејасно у којој мери утиче на пораст серотонина, окситоцина или норефрина, али постоји хипотеза да и на то утиче“, наглашава Слађана Ивић.

Музика преобликује наш мозак

Поред тога што изазива промене у ендокрином систему, музика утиче и на саму структуру и величину нашег мозга.

„Мозак музичара јесте развијен, има више сиве масе у аудитивном моторном кортексу, има више синапси које су задужене за слање информација у мозгу, веће аксоне и већу производњу дендритских бодљи, тако да је у сваком смислу развијенији. Те музичке вештине које стичу услед дугогодишњег образовања могу да пренесу на не-музичке вештине. То се зове ефект далеког трансфера и то је доста видљиво у егзекутивним функцијама, код инхибиторне контроле, радне меморије, когнитивне флексибилности. То су све највиши нивои когнитивног функционисања битни за будућност, за каријеру, за живот генерално“, објашњава Ивићева.

Музички педагози се често сусрећу са децом које у почетку не перципирају и не интонирају музичке композиције на високом нивоу. Међутим, у пракси се показало да вежбом и упорношћу могу значајно да унапреде своје музичке вештине.

„Активно и континуирано бављење музиком врши промене на њихов мозак, вежба их, тренира их да пажљиво перципирају звук, да јасно разликују све музичке компоненте, јер је музика мултидимензионални стимулус“, напомиње музички педагог.

Апсолутни слух и синестезија

Апсолутни слух је једна изванредна способност коју ретко ко има, а односи се на перципирање апсолутне фреквенције тонова.

„Осим тога, занимљиво је да апсолутни слух често је повезан са појавом синестезије, а оне су заједно и генетски и фенотипски повезане. Синестезија се односи на перципирање музике и слушање музике кроз боје, облике, неке елементе, углавном су боје у питању. То је оно кад чујете да неки тон Це или тон Де заправо чује као плаву боју, на пример, или Ре им буде браон“, каже Слађана Ивић.

Само једна од десет хиљада особа ће бити срећна да поседује апсолутни слух. Та особина је наследна, а интересантно је да је најчешће имају људи са азијског континента.