Нигеријска студенткиња у Србији – прилагођавање новој кухињи, откриће пекаре и дуван-чварака

Од почетка живота и времена, човек је морао да преживи тако што је јео – то подразумева знање о томе шта јести, како доћи до хране и где је пронаћи. Неки су морали сами да производе храну, што штеди новац, док остали купују. Нигерија, позната као Џин Африке, највећа је земља у западном делу Африке и позната је по великој производњи хране, укључујући извоз и увоз. Нигерија највише тргује са Холандијом, Немачком, Малезијом, Индонезијом и Белгијом.

Због своје величине, земља је подељена на регионе: северни, јужни, западни и средњи појас (Middlebelt), а сваки од ових региона има своју специфичну храну.

Северни регион: посебно је познат по производњи житарица као што су просо, кукуруз, пиринач и сирак (гвинејски кукуруз). Од пиринча се прави традиционално јело које се зове „тувон шинкафа“ (tuwon shinkafa) – пиринач се кува док потпуно не омекша, затим се меша дрвеном лопатицом док не постане у облику теста (као „залогај“) и сервира се уз супе као што су поврћна или супа од сушених бамија (позната као „маи кука“).

Западни регион: познат је по разноврсној производњи хране, од коренастог поврћа до индустријских култура, као што су јам, гума, какао, коланут и вртно зеленило. Од коре или позадине јама праве сешење, затим се суши и меље у брашно које, када се припреми, добија тамно браон боју и познато је као „амала“ (amala). Ово јело се служи уз „еведу“ (ewedu), "gbegiri" (супу направљену од блендованог пасуља) и љути гулаш. Ова комбинација је позната као "abula".

Јужни регион: познат је по производњи коренастог поврћа и гомоља као што су маниока, јам, кокојам и плантана банане. Од ових производа праве такозвани "swallows" – залогаји, као што је „еба“ (eba) направљена од гарија, који потиче од маниоке, као и „фуфу“ (fufu). Ова јела се служе уз поврћне супе које се зову „ефо риро“ (efo riro).

Средњи појас: производе мешавину коренастог поврћа, махунарки и житарица, као што су јам, кромпир, пасуљ и кикирики. Праве специјалитете као што је пасуљ колачић познат као „акара“ (akara), који се прави од блендираног опраног пасуља, паприка, ракова (шкољки или ракова се користи као зачин), лука, уља и соли, а затим се пржи у врелој масноћи. Ово јело се служи уз „пап“ (врста кукурузне каше) или хлеб.

Као студенткиња из Нигерије, која је последње три године пронашла дом у Србији, морала сам да се прилагодим, навикнем и, изнад свега, научим да заволим овдашњу храну. Морам да признам, то ми није било тешко – било је довољно да пробам први залогај било ког јела и одмах сам знала да ћу му се враћати.

Прво сам открила пекару, и у њој два моја омиљена специјалитета – „чупавац“ и питу са пилетином. Изненадило ме и колико Срби једу месо и колико је јефтино. Код куће је имати толико меса прави луксуз. Чак сам се, готово чудом, навикла и на свињетину и данас ми је потпуно нормално да је једем.

Такође ми је било лепо да видим да овде постоје неке сличне намирнице и поврће као и код нас, што ми олакшава да купим састојке и припремим домаћу храну. На пример, бамија и спанаћ, гриз и кукурузно брашно, патлиџан и воће, као и уобичајени зачини које налазим у Максију и Лидлу.

Једном приликом сам била на српској свадби – заиста дивно искуство, са прелепом музиком уживо на енглеском и српском језику. А уз то, свадба је била мешовита – српски младожења и нигеријска млада. Када је дошло време за храну, за предјело смо добили дуван-чварке, нешто веома слично ономе што имамо и код нас, а зове се „дамбун нама“ – уситњено месо од пилетине, козе или говедине.

Било ми је фантастично. Србија је сада мој дом и морам да кажем да сам заволела нека овдашња јела. Радујем се што ћу истраживати још, јер сам приметила да се у Србији јела мењају у зависности од годишњих доба и времена.