Путовање панонском равницом у пуном Центру „Сава“

Након четири композиције које је извео Велики тамбурашки оркестар РТВ појачан са још пет-шест тамбураша, укупно 20 музичара који годинама прате Звонка Богдана, како сам каже „боље него београдска полиција“, на сцену Велике сале Центра „Сава“ изашао је, према оцени многих, краљ тамбурашке музике.

Као да је осетио нестрпљење публике, Звонко Богдан се појавио и дочекан је громогласним аплаузом посетилаца.

„Добро вече драги домаћини и драги гости, добро вече Београде, Војводино и добро вече свим житељима државе Србије. Част ми је бити поново испред вас. Ту смо јер од заборава чувамо предивне песме, пјесме и писме које чине окосницу простора од Балкана до Карпата, од Карпата до Загорја“, поздравио је Богдан публику.

Концерт насловљен Не вреди плакати Богдан је започео песмом мађарског песника Петефи Шандора Ако си ти пупољак од руже, а затим је, као што је најавио на почетку, вратио публику неколико стотина година уназад и „прошетао кроз време које се више вратити неће“.

Нашле су се ту и песме На те мислим Н. В. Николића, Љубио сам црно око Исидора Бајића, Крај танана шадрвана Хенриха Хајнеа, којој је како каже дао „градско одело“, али и Тихо ноћи од једног од највећих песника равнице Јована Јовановића Змаја.

„Немојте пуно аплаудирати, јер ја ових прича имам до зоре“, упозоравао је Богдан посетиоце који су громогласним аплаузом поздрављали сваку нумеру.

Присетио се Богдан и да је педесетих година његов отац купио радио и тада је била популарна песма Кад се Месец спрема на спавање, како је једном давне 1972. године чуо прву строфу песме Не вреди плакати и да је Јесен стиже дуњо моја 1912. и 1913. био кабаретски шлагер.

Приближио је Београђанима и атмосферу кафана шездесетих година када су београдски боеми имали тачно одређене оркестре који ће им свирати од поноћи и одређене певаче који ће им певати.

Отпевао је Богдан и оно што су у три ујутру певали Радету Кикирикију на Калемегданској тераси, када је сам Богдан као почетник из прикрајка слушао и учио, али и оно уз шта су се наши стари веселили у ово доба године.

Незаобилазне су биле и нумере У том Сомбору, Моја мала нема мане, Кад сам био млађан ловац ја, Ево банке, Цигане мој, У рану зору, Болујем ја болујеш ти, Фијакер стари...

„Онда се јавила жеља да и ја нешто напишем. Вратио сам се у младост и написао ово“, најавио је Богдан Еј салаши на северу Бачке, да би седам година касније на најтужнију вест написао Већ одавно спремам свог мркова.

Српски кантаутор каже да данас није лако написати песму која ће се допасти и публици и њему и тамбурашима, али су то успели Бајага и Лоша са Вратиће се роде, што су потврдили окупљени у Центру „Сава“ својим аплаузом.

Сви су певали заједно Ко те има тај те нема, а на крају после два и по сата певања без паузе, Богдан је сцену препустио тамбурашима који су се надсвиравали у Буњевачком колу из 12 дурова.

Путовање историјом музике панонске равнице Звонко Богдан је завршио мелодијом Свирци моји.