Шест година без Делче

Делчић (1960-2011) је био један од најупечатљивијих и најпрепознатљивијих гласова југословенске и српске рокенрол сцене што је забележено, између осталог, у хитовима групе „У шкрипцу“ Сиђи до реке, Београд спава, Нове године, Колико имаш година... и песмама из његове соло каријере Хајде лагано, С' језиком у уста...

Са групом „У шкрипцу“ снимио је албуме Године љубави (1982), О је! (1983), мини-албум Нове године (1983), Будимо заједно (1984) и Изгледа да ми смо сами (1990).

По распаду матичног бенда, Делча креће у самосталну каријеру и са пратећим бендом „Склекови“ снима албуме Делча и склекови (1994), С' језиком у уста (1994) и Кренуо сам давно, не сећам се где (2003).

Делча је у Дому омладине Београда 10. марта 2007. године уприличио посебан концерт на коме су му се придружили скоро сви чланови групе „У шкрипцу“. Живи албум са тог концерта Јубиларних 20 и нешто година (2008) објављен је под именом Делча а и У шкрипцу. 
 
Последња Делчина пјесма Добро је објављена је на годишњицу његовог рођења 19. новембра 2012. а на исти дан наредне године откривена је спомен-плоча на кући у којој је живео и стварао, у улици Миле Јевтовић 20а, у београдској општини Чукарица.

Делча је дипломирао драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Био је, између осталог, сценариста серије Телевизије Београд У име закона (1991) и косценариста телевизијског филма Не скрећи са стазе (2003). Појављивао се у филмовима Слатко од снова (1994) и Црвени камион сиве боје, као и у серији Отворена врата (1994-1995). 

Био је аутор позоришних комада Хари не путује возом, Краљево благо и Радмило гнусни и Радмила погана и ТВ емисије Др Максимилијан Мрмор. Једно време је радио и као музички уредник Телевизије Метрополис.