Љубиша Ристић се враћа у Атеље 212: Не може се приватно позориште правити за државне паре

Гостујући у емисији „Око“, Ристић је рекао да је на чело Атељеа 212 дошао на позив оснивача – Града Београда.

„Обратили су ми се и предложили да помогнем у решавању проблема које имају београдска позоришта. Атеље 212 је важно место које заслужује да се сви њиме позабавимо“, рекао је Ристић.

Његов повратак долази у години када Атеље 212 обележава седам деценија постојања. За човека који је режирао више од пола века, основао КПГТ и учествовао у стварању бројних позоришних фестивала широм некадашње Југославије, ово представља још једно поглавље у дугој и често контроверзној каријери.

„Не долазим да дисциплинујем позориште“

На питање шта заправо жели да промени у институцији која иза себе има успешну сезону и бројне награде, Ристић одговара да проблем не види у уметничким резултатима, већ у положају јавних културних установа.

Према његовим речима, позоришта, као и факултети, данас се налазе пред озбиљним изазовима, а држава мора да сачува институције које је основала и финансира. „Не могу се правити приватна позоришта за државне паре“, додао је Ристић.

Зато, како каже, његов задатак није да „дисциплинује“ запослене.

„Ма какви. Дошао сам да дисциплинујем власт“, одговорио је редитељ на питање да ли је његов долазак покушај да уведе ред у Атеље.

Током разговора више пута је нагласио да нема личне амбиције да остане на руководећим функцијама.

„Немам потребу да будем на било каквом челу. Све што сам желео у каријери одавно сам остварио. Ако могу да помогнем – помоћи ћу. Ако не могу, склонићу се.“

Позориште није политичка говорница

Иако га деценијама сматрају једним од зачетника политичког театра на овим просторима, он тврди да постоји велика разлика између тога да политика буде тема представе и да позориште постане средство политичког активизма.

„Политика може да буде тема позоришта, али није његов циљ. Позориште није место где се праве револуције.“

Посебно се осврнуо на праксу да глумци након представа јавно исказују политичке ставове, оцењујући да публика долази због уметности, а не да би јој неко наметао сопствена политичка уверења.

„Позориште постоји због публике. Не због глумаца, редитеља или писаца. Људи долазе у позориште да буду заједно, а представа је повод њиховог окупљања.“

Сећање на КПГТ и године међународног успеха

Говорећи о својој каријери, Ристић се присетио оснивања КПГТ-а, културног покрета који је крајем седамдесетих окупио уметнике из свих република тадашње Југославије.

Како каже, циљ није био да се води политика на сцени, већ да се покаже да је заједнички рад могућ упркос растућим друштвеним поделама.

Подсетио је да су њихове представе игране стотинама пута широм Европе, Америке и Аустралије, као и да су се бавиле породицом, историјом и људским судбинама, чак и када су обрађивале политички осетљиве теме попут Голог отока или Другог светског рата.

„Наше представе никада нису биле политички памфлети. Политика је била тема, али су у центру увек били људи и њихове судбине.“

Критика данашње атмосфере

Ристић сматра да је данашње друштво оптерећено дубоким политичким поделама које се, како оцењује, преливају и на културне институције.

По његовом мишљењу, уметници имају право на личне политичке ставове, али јавне установе не би смеле да постану простор у којем једна група намеће своје погледе другој.

Говорио је и о искуствима из деведесетих година, подсећајући на међународне културне санкције због којих су бројне представе остајале без гостовања, али и на, како тврди, покушаје да се културне манифестације зауставе из политичких разлога.

„Представа мора да се игра. Нема разлога због којег позориште сме да стане.“

Нови почетак или још једна полемика?

Ристић није желео да одговара на критике појединих глумаца Атељеа 212 поводом његовог именовања, наводећи да их разуме и да многи од њих не познају његов досадашњи рад.

Уместо тога, поручио је да га занимају искључиво будућност позоришта и очување његовог угледа.