Кад се градови гуше под људским масама – утицај туризма на архитектуру

Туризам као економска грана има у себи нешто од Јануса, бога са два лица. Неке средине би се без регуларног прилива туриста једноставно угасиле. Не би било посла, људи би одлазили, заједнице нестајале. То се углавном односи на планинска села и забачена острва.

Супротно је чешће, да се домаћи гуше под притиском туризма, да архитектура тоне у море, песак и прах. Зато је главно питање ове изложбе: Kако избалансирати туризам да не уништи оно од чега живи – чисту природу, разумна средства транспорта и здраве локалитете?

„Изложбени дизајн узима инспирацију од сајмова туризма, горе су велики постери за лаку оријентацију – одмор, сеоски туризам, хотел, сунце, испод штандови који се поигравају са идејом кулиса: Напред гладац, унутра јадац. Осветљавамо процесе који су кренули на погрешну страну. Та пропаст понегде иде јако брзо", рекла је Катарина Ритер, кустос изложбе.

„Kад су неке заједнице под притиском, то је више питање концентрације него квантитета. Градови као Венеција, Дубровник, Амстердам се заиста гуше под људским масама. Некад заиста не постоји друго решење него ограничити приступ и подићи цене. Друштвене мреже такође доприносе у лошем смислу – данас је рецимо нека локација супер-тајна, за пар седмица је извикана, изгажена и потрошена", изјавила је кустос Каролина Мајерс.

Сакривено испод хумора и резигнираног вица ове изложбе, поставља се још једно питање. И оно такође ургентно: Kако пронаћи баланс између новог старог? Чему дати предност, изградњи или ревитализацији?

„Основни циљ би требало да буде, не само у туризму, да се не гради ново, већ да се стара супстанца обнавља. Треба користити постојеће, а не подизати ново и стално ново. Наравно да ће се градити и даље, али кад погледамо око себе, има толико много објеката који се могу прилагодити, пре него што се од природе отима нови простор", додаје Ритерова.

Логика туризма је у ширењу и буквалном прекорачивању граница. Путује се све даље, све чешће, док једног дана више нико није код куће. Ова изложба је приручник за модерне фаустовске генерације, како да помире чежњу за непознатим и љубав према познатом, и у том процесу остану етични – барем према архитектури.