четвртак, 23.11.2023, 16:20 -> 16:35
Извор: РТС
Аутор: Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча
štampajПремијера „Мизантропа“ у Бургтеатру у режији Мартина Кушеја поставља питање да ли смо спремни за истину
На великој сцени Бург театра премијерно је изведен Молијеров „Мизантроп“. У причи о човеку који пропада јер увек говори истину, истина је снага која угрожава темеље друштвених норми.
Још ову сезону, и Кушеј одлази са места интенданта Бурга, праћен недобронамерним оком аустријске културне сцене. Молијер је његова претпоследња режија на тој функцији. Орфеј, Тенеси Вилијамса идућег марта ће бити последња. Какви су му даљи планови?
„Имам добар контакт у Београду. Како изгледа, радићу негде у бившој Југославији, у Хрватској, Словенији или у Србији. Tу се воде врло конкретни разговори“, открива Мартин Кушеј.
Кушејев проблем је било питање, да ли активан редитељ може истовремено да буде и успешан интендант. Одговор Беча је био – не може. Редитељ је узвратио сатиром о човеку који свакоме каже у очи шта мисли без обзира на последице.
У Молијеров текст Кушеј је уплео низ актуелности, од суђења бившем канцелару Курцу, до самог себе. Уз то и неке олфакторне сензације, као мирис коњске штале.
„Има ту приватног, али и Молијер је тај текст направио по својој приватној ситуацији. Главни лик међутим надилази све приватно, он је слојевит, не исцрпљује се у друштвено-политичкој критици. Ритам и форма, темпо и тајминг су овде посебно важни јер је текст у стиху и рими, што свему даје строгу ноту“, објашњава редитељ.
Трагедија Алсеста је више од дилеме да ли је он искрен, тврдоглав или само аутодеструктиван карактер. Остали ликови, као његов романтични интерес Селимене, такође детектују неискреност свуда около, али не мисле да би гола истина била боља.
„Молијер је вешто направио фигуру Селимене, модерну и данас. Многи философски текстови управо о томе говоре, да човек није створен за истину. Наше мале лажи, правила опхођења, то је оно што чини нашу цивилизацију“, сматра Мави Хербигер која тумачи улогу Селимене.
„Протеклих деценија смо доживели различите трендове. Режијски театар седамдесетих и осамдесетих, онда деконструктивизам, сада дискурс, диверзитет и слична питања која у контексту театра подразумевају стална преиспитивања исправне свести код позоришних људи. Мени је то превише. Мислим да људи долазе у театар због добре приче, добрих глумаца и ансамбала, а да им моралисање иде на нерве“, напомиње Кушеј.
Гола сцена стоји за голу истину, метафора за то како се осећа човек који стално говори само истину – као неко ко стоји гô пред обученим друштвом. И поред свог богатства речи, Шекспир никад није успео да покаже тај елемент огољености јединке, као само генерацију и по млађи Молијер, уметник сатире – и у суштини комедијант.
Коментари