Зоран Костић Цане: Ко је поштен, од друштва је воштен

„Требало ми је три и по године да ‘породим’ десет песама,“ каже Цане, описујући колико му је важно да свака реч буде аутентична и искрена. „Добра песма мора да има личну идентификацију, да нема само набачених речи као празна гајба са намештајем, већ да има душу,“ додаје он, појашњавајући да музика није само звук већ израз његовог бића.

Цане такође прича о данима кад је одрастао у Новом Београду, окружен „хардкором“ традиционалне музике као што су Мехо Пузић, Сафет Исовић и Тозовац, а истовремено уводи публику у сцену тадашњег Београда. Присећа се златног периода београдских клубова, када је млади Ђогани дошао као „европски шампион у брзим рукама“ и представио нове плесне покрете у новобеоградској дискотеци.

„Панк је дошао као неко ослобођење,“ каже Цане, описујући како су он и његова генерација кроз панк пронашли своје место у свету. Сећа се како је слушао прве плоче, попут „Electric Ladyland“ Џимија Хендрикса, које су, како каже, „отвориле врата тајанственог.“

Говори о својој музичкој едукацији кроз старе бројеве „Џубокса“ и утицају људи попут Џима Морисона и Хендрикса на његову лирику.

„Нисам певао због риба, увек сам имао фазу да нешто кажем некоме,“ наглашава Цане, истичући колико му је важно да публика осети његову поруку.

У разовору, он дели приче о томе како су први концерти Партибрејкерса у клубовима и на улицама Београда привукли младе, а посебно о легендарном наступу у Дадову, који је означио почетак њихове каријере. „Музика, поезија, све то је пут у себе, да нађеш светло у свом мраку,“ каже Цане, наглашавајући колико је важно остати аутентичан у свету који често брише индивидуалност.