О очевом одласку и љубави која га враћа - „Баштован и смрт“ Георгија Господинова
„Баштован и смрт“, по оцени сопственог писца, чак и није роман. „Ова књига не припада ниједном жанру“, каже. Истина – на моменте делује као резултат „писања као терапије“, како живети с губитком... Зато, како каже, воли романе писане у првом лицу, јер макар наратор увек преживи (до краја романа).
Има она мисао која се приписује Цицерону да је човеку у животу довољно да има врт и библиотеку. И то нам нуди Георги Господинов у свом најновијем делу „Баштован и смрт“. Библиотека није само овај његов роман него и бројне књиге на које се он реферише – пре свих „Чаробни брег“ Томаса Мана, писца који је иначе веома важан за писца Господинова (његов претходни роман „Временско склониште“ је очигледан доказ), а ту су и Монтењ, Јетс, В. Х. Одн... до мислилаца попут Августина.
Али, Господинов се реферише и на сопствена дела, размишља да ли треба да мења посвете и присећа се како је писао у претходном роману о ситуацији у којој једном јунаку умире отац и колико је то другачије кад је тај јунак писац и кад је догађај стваран, а не фикција. „Баштован и смрт“ најављен је као најличнији роман бугарског писца.
Најпревођенији и најнаграђиванији савремени бугарски писац (недавно је добио и европску награду за књижевност „Жан Моне“ за роман „Баштован и смрт“ и за целокупно дело) Георги Господинов није непознат српској публици; први превод неког његовог дела на неки страни језик био је управо превод на српски пре четврт века. Од тада до данас, у Србији је објављено седам његових наслова и постао је близак и овдашњој читалачкој публици.
Из страха да ће ме расплакати
И зато, знајући како Господинов пише, недељама сам се опирала читању романа „Баштован и смрт“ (практично откако се појавило српско издање, опет у преводу Јасмине Јовановић), готово детињасто: из страха да ће ме много расплакати. А онда сам се изненадила. Добро, јесте било сцена због којих трепавице постају теже, али Господинов вешто дозира емоције и успева да најави и истовремено одложи тренутке веће туге наратора и тако припреми читаоце за њих.
„Баштован и смрт“, по оцени сопственог писца, чак и није роман. „Ова књига не припада ниједном жанру“, каже. Истина – на моменте делује као резултат „писања као терапије“, како живети са губитком... Зато, како каже, воли романе писане у првом лицу, јер бар наратор увек преживи (до краја романа).
„Рећи ћу овде још и то, да главни јунак на крају књиге умире.“
То је једна од првих реченица у овом делу, сам писац открива већ на првој страни о чему ће бити реч. И, што је најважније, то „откривање“ уопште не умањује вредност овог романа. Напротив.
Одустни отац из социјалистичког времена
Тако роман о смрти оца од приче о личном губитку поприма карактер универзалног. Господинов нас враћа и „Одисеји“, коју сад тумачи двоструко: то је и еп о одсуству оца и о поновном сусрету оца и сина. И Одисеј има двоструку улогу код Господинова: он је и Лаертов син и Телемахов отац, а тек касније све оно што је у епу и у миту.
Отац у његовом делу је и одсутни отац из социјалистичког времена, припадник оних послератних генерација које после рата у социјализму раде у фабрикама, али покрећу и симболичке „фабрике шамара“. Господинов преиспитује љубав у култури која не проналази начин да искаже емоције, било да говори о комунистичком раздобљу Бугарске, било о хришћанској и патријархалној традицији које су и у то време и даље дубоко укорењене.
"Сабо је стао"
Читајући ову причу Георгија Господинова о љубави и смрти, поново сам се вратила и роману „Сабо је стао“ који је 2014. године написао Ото Хорват (роман је био у најужем избору за Нинову награду). То је још једна прича о индивидуалном губитку која отвара универзална питања: смисла живота, постојања Бога... Још једна препорука за (поновно) читање.
Љубав и смрт јесу вечне теме, али о другој је, чини се, лакше писати фикцију. Кад се пише о доживљеном и личном – онда књижевност добије овакве романе, а читалац повремено осети потребу да саосећајно загрли писца.
„Баштован и смрт“ можда није најбољи роман Георгија Господинова; неки ће и даље више волети његово „Временско склониште“, неки „Физику туге“. И биће у праву. Али, ово јесте једна од најискренијих и најлепших савремених прича о губитку блиске особе. Господинов је прича топло и нежно и кад се његов читалац расплаче читајући, он тачно зна и шта га боли и шта је изгубио.