Нови роман Јасминке Петровић поставља једноставно, а важно питање: Шта урадити да наша школа буде боља

Главног јунака Николу упознали смо у књизи Хоћу кући читајући о његовој потрази за савршеним родитељима. У новом роману нешто је зрелији и пред озбиљним проблемима и то у школи.

Тешко му је да рано устаје, често касни на наставу, не слуша на часовима, учитељица га стално опомиње. Школу сматра преозбиљном, а досадном и одлучан је да нађе бољу. Путује кроз време, сазнаје колико су биле различите школе у прошлости, али и открива каква ће бити школа у будућности.

„Школа више не прати развој савремене деце. Ја мислим да је то глобални проблем и да је једноставно велики раскорак између савременог тренутка, технологије и начина рада. Школа опстаје на појединцима. То су неки ентузијасти који још увек схватају да је образовање важно и у тим разредима је некако и добра атмосфера и родитељи функционишу и ја увек срећем управо ту децу која воле књиге и која читају“, каже Јасминка Петровић.

Никола уочава да ниједан од школских система није по његовој вољи и враћа се у 21. век, у свој разред, незадовољнији него пре путовања. Има много питања али нема одговоре. Ипак, не жели да одустане од трагања па предлаже да родитељи, наставници, директори и ђаци разговарају о школи.

„Ти добри примери, оно што ја видим, важно је да буде што више активности, да буде истраживачког рада, да су деца укључена, да се излази из школа, да се иде у музеје, у паркове, значи све може да буде добар повод за разговор и за образовање. Много је важно да се одрасли покрену и мислим да је то ствар заиста читавог друштва“, наводи ауторка.

Књига Јасминке Петровић Хоћу у школу коју је илустровала Ана Петровић намењена је ђацима, старијим од осам година, али и свим појединцима који учествују у осмишљавању образовног програма.

Отуд на самом крају Николине авантуре и питање – „шта ја могу да урадим да наша школа буде боља?“ о којем би вредело да размисли сваки њен читалац.